Naša književnost

: 3. 5 5

ВР рк ЈаЉ РКЕ А

362 3 ~ _ Књижевност.

вису имали политичке слободе, због чега је и непролетерски Словенац упркос „црвеном лицу и поштеном оделу“ био члан „народа слуга“ и као такав и оптерећен како судбином, тако и мишљу служинства.

Тежиште приказивања у роману није толико спољашње збивање, сликање саме социјалне средине и рашчлањавање узрока који су довели до пропести кројача Михова и до целе оне безнадежне беде његове породице, као и до пропасти осталих „сиромаха с кланца“, него субјективна страна процеса, психологија тих људи, онај пасивни, безизгледни фатализам, који су ти људи већ од првога свог даха усисавали из свога бедног животарења које морално убија: „Тек што закуца младо срце, оно већ срче просјаштво, злопаћење и бриге из материних груди... срче немоћ, преданост судбини и понизност, помиреност са служинством, немање снаге за живот...“ А ту „страшну пасивност“ људи „с кланца“ писац је некада и сам носио у себи као горки удео своје младости, али као млад уметник на свој посебан начин, тражећи одушка од свих тих беда и неправди у песми: „Гледао сам такве свакидашње неправде, и на својој сопственој кожи сам их осетио много ! премного.“ Али: „Место да испитам и објасним, ја сам се склањао у поезију, о којој сам тада мислио да је издвојена из „грубог свакидашњег живота“ и да лебди над њим у магленим висинама. Живот ме шибао до крви, а ја сам дељао глатке риме. Поступао сам као Краљевић Марко који је мирно празнио свој леђен док га је црни Арапин буздованом ударао по плећима“ (,„Како сам постао социјалист“, 1913).

Упркос томе Цанкар је већ од ране младости „носио у себи нејасно осећање да нешто на свету није у реду“, и, благодарећи томе, нашао је не само пут из круга фаталистичке немоћи, него и пут до дубљег сазнања законитости друштвенога развоја, пут у социјализам. Бар прва фаза тога развоја обрачун с фатализмом — овлаш оцртана у овом роману кад се у разговору између гимназисте Лојза и напредног просветног активисте-учитеља потпуно обелоданила сва саката безизлазност Лојзових погледа и кад се после тога Лојзе тргнуо у првом спасоносном сазнању: „Осуђен> Ко га је осудио... сам себе био је осудио оног тренутка кад му је први пут 5 на памет да је осуђен и кад су му клонуле руке и кад му је клонуло срце.“ Исто тако светлост на учитељевом прозору, при којој је Лојзе пред крај романа уздрхтао и „остао непомично је гледајући“, симболично унеколико показује Лојзов мисаони и морални преокрет. Смисао те светлости говори о учитељевом сазнању: „ЈБуде треба пробудити; када се буду пробудили и када буду прогледали, они ће већ помоћи сами себе.“ Како ће помоћи себи и каква је перспектива будућег развоја, то је Цанкар већ при писању ове повести знао. До тог сазнања није дошао у још неразвијеној домаћој средини, него у Бечу, где је —__ живећи у радничком крају, у тврђави свеснога пролетаријата — већ године 1899 видео и објавио: „И већ је осенчио дух отпора глађу измучена лица и стежу се окрвављене песнице; доћи ће час кад ће се потрести бели градовт у освитку крваве зоре...“

Борис Мерхар