Naša književnost

и погазе истину коју су понели о Новој Југославији, о оним великим подвизима социјалистичке изградње које су видели и, које су и приказивали својим читаоцима!

Може ли народни писац да се определи за лаж, за неистину, за подлу и прљаву клеветуг Истински народни писци то не могу. Нека погледају бугарски писци у своју историју, у животопис оних који се истичу као носиоци светлих народних традиција. Нека погледају у животопис Христа Ботева. Наћи ће у великим заступницима бугарске народне мисли само борце за истину, за правду, борце морално храбре и чисте. Бугарски писци који су солидарно са клеветницима ступили на фронт борбе против носиоца изградње социјализма у Новој Југославији изневерили су те традиције. Писац није необавештени грађанин, није обичан читалац коме може „Работническо дело“ уливати у главу све што оно хоће, он је будна савест народа ако је прави и истински писац. Лаж понижава човека, лаж убија и уништава писца. А бугарски писци у својој резолуцији санкционишу лаж, опредељују се за лаж и штавише јављају се као активни поборници лажи, изјављују спремност да заједно са „Работническим делом“ и као његова агентура лажу без мере, без граница и што је главно без савести.

Кад „Работническо дело“ објави да Југославија широм отвара врата америчким детективским романима и романизованим биографијама холивудских звезди, а ми југословенски писци изнесемо да је то ординарна лаж, јер сваки ппесмен човек у Југославији зна да је то ординарна лаж, бугарски писци устаће против нас и оптужиће нас да смо непријатељи међународног радвичког покрета. Кад ми писци Југославије објавимо наша сведочанства 9 снажном развитку социјализма у Југославији, о расту сеоских радних задруга, о индустријализацији наше земље, сведочанства о делима која сваки човек код нас види и доживљује, бугарски писци, доследно својој свечаној обавези на конгресу, оптужиће нас да смо помагачи „Титове клике“ и да смо непријатељи међународног радничког покрета. А пријатељи међународног радвичког покрета по њима били бисмо кад бисмо утврдили да све ово што код нас значи огроман пораст и прогрес, да је то све израсло дивље, стихијски и случајно, без руководства и против руководства, када бисмо објавили, као што то чини њихова штампа, да наша предузећа нису социјалистичка, већ да су приватна власништва, да оно што својим очима видимо да није оно што ми видимо, да црно није црно, да бело није бело, да је само оно чињеница у животу што Информбиро огласи као чињеницу.

Ми југословенски писци имамо једну своју гордост која није само наша национална особина, већ је особина свих правих напредних писаца у историји и културног развитка народа, а то је велика приврженост и оданост истини, Истину доследнс чувамо, бранимо и спроводимо. Вероватно због тога пмамо пш другојачији речник него што га имају бугарски писци који су изгласали резолуцију о ступању на фронт одакле треба да. појачају клеветничку кампању својим потписима, а вероватно и својом маштом. Оне које они називају „Титовом кликом“, ми називамо народним воћством. Ми их не одвајамо сл народа, а народ их не одваја од себе. Месецима се води кампања протиз њих, пуца се са фронта на који су умарширали пи бугарски писци, оружјем свију врста и калибара, а југословенски народи чврсто стоје уз своје воћ-

· ство. Ауторитет и углед тога воћства расте с успесима постигнутим у изград- %