Naša književnost

Хроника

несени Стаљиновим речима, које су тога дана кроз етар допрле са Црвеног трга, разбијају на своме сектору немачке хорде и почињу да их гоне са родне груде.

Проблем који Бубјонов захвата у својој књизи врло је интересантан и поучан за људе социјализма. Док на једној страни имамо команданта пука Волошина, који застарелим методама командовања доводи до катастрофе и пук и себе; команданта батаљона Лозњевоја, који се по разбијању пука прикрива у окупираном селу и одбија да оде у партизанеј борца Јарцева, који кукавички покушава да дезертира, због чега бива стрељан; на другој страни имамо праве совјетске људе: команданта (Озерова, комесара Јахноа, водника Матвеја Јургина, младог борца Андреју Лопухова и колхозника Осипа Михаиловића, код којих, за разлику од првих, љубав према отаџбини и мржња према освајачу израстају у дивовску снагу, достојну дивљења.

Роман „Бела бреза“ је лирска књига пуна љубави за совјетске људе и презира према слабићима и отпадницима, који нису дорасли да раме уз раме корачају са правим совјетским борцима. Њен наслов је симбол Русије, који се јунацима књиге, кроз борбу и затишја, појављивао на сваком брежуљку и у свакој удолици.

Превод Танкосаве Кашиковић солидан. В. 1.

ЉУДМИЛ СТОЈАНОВ: МЕХМЕД СИНАП

После Татуле и Повести са села Георги Караславова, Села Борова Крума Велкова, Пробоја и Пирин планине Крстју Белеваи Пута Стојана Даскалова, наша преводна књижевност обогаћена је још једним

ПУБЛИЦИСТИКА

бугарским делом: Мехмед Синапом _ Људмила Стојанова.

У овој „повести једног устанка __ како сам писац назива своје дело, — приказана је- побуна родонских сељака-помака против султанске власти крајем ХУШ века. Јунак ове устаничке епопеје, пастир и слуга Мехмед Синап, легендарно је лице бугарске народне поезије, која у њему види симбол вековног от" пора народа турским угњетачима и силницима. Борац против зулума паша и бегова и бранилац сиротиње, Мехмед Синап подиже гладну рају у борбу. Устанак се брзо распламсао и, у пуном јеку успеха, био нагло угушен у огњу и крви, од надмоћнијег непријатеља.

Људмил Стојанов настојао је да народну легенду, прихваћену у 0сновној концепцији, разради на реалистички начин. Стилом једноставним, али не без тражене оријенталне боје, он је дао ову устаничку епопеју само у основним линијама развоја, често без довољно конкретних друштвено-историјских и психолошких појединости, које би романтичарски патос збивања свела на животну убедљивост. Личности ове хронике тек су овлаш оцртане у свом унутрашњем животу, јер су замишљене и спроведене само као честице људске заједнице која се бори за боље услове живота и слободу народа.

Ово занимљиво дело, писано још 1926 године, у јеку монархофашистичке диктатуре у Бугарској, појавило се првипут у Кијеву, 1938 године, на бугарском језику, и илегално се ширило из руке у руку, вршећи јак утицај на подизање револуционарне свести народа.

Дело је код нас изишло у издању Накладног завода Хрватске У недовољно књижевном преводу Ивана Даворинова.

Ф. В.

« з

ВЛАДИМИР ДЕДИЈЕР: ЈУГОСЛОВЕНСКО-АЛБАНСКИ ОДНОСИ

Поводом Резолуције Инфомбироа код нас је, поред разних чланака и коментара у дневној и другој

штампи, објављено и неколико публикација које принципијелно и на широј основи третирају спорна пи-

9“