Naša književnost

394

Књижевност

рад народног спаса

пало.

И не могу да говорим с тобом,

ту, на путу,

јер путу је твоме већ крај, —

но гововим с даљином,

говорим с будућношћу

над твојим самотним гробом —

а ипак с тобом говорим,

јер ти си постао завичај.

Срце ти је жудело срећу за Босну, крај прошлих и садашњих зулума, срећу за Босну пуну стада и шљива, пуну потока и шума

и зелених њива,

за Босну што се дигла

и трешти од офанзива.

Како су проредили твоју милу Босну изроди народа,

двојаке слуге туђина!

Крвава је Сутјеска,

крвава Тара и Пива,

крвава тече у Саву и Дунав Дрина. Залуд зру модре и напухле шљиве, раскошна трава покрива њиве —

но људи нема на обалама,

бујна је пустош твој крај.

Уместо кућа су згаришта

где су прошли четници, где су прошле усташе. Са виса изнад Пиве

ти гледаш тужно у завичај.

Но видиш: твоји борци не сусташе,

и истрајаће до победе,

очистиће земљу од свих душмана сва земља ће имати наших хтења сјај.

Изабрали су ти другови лепо место,

да видиш далеко

све крајеве за које си се борио.

Војска сад нова пролази крај твога гроба, јуришају они којима си ти зборио.

А ускоро ћеш, Сељо,

није далеко то доба,

видети све крајеве у раскоши слободе,

у новоме животу

који си и ти створио. Јован Поповић

(Из збирке „Ласта у митраљеском гнезду“, 1942)