Naša književnost

МА И и ЊЕ +

396 Књижевност

више полагао на хуманистичко-моралну страну хришћанства која у његовом књижевном стварању никада нема ни најмање клерикални призвук. Ранковићу је било стало до човека, до његове среће и доброте, али у тешком времену које је преживљавала његова земља, он је толико мало могао да примети доброту и срећу, и ради тога захваћен очајем није ни могао да сагледа снаге које би биле једине кадре да разгоне све те тмине, и да почисте све те брлоге у којима је он са дубоком тугом гледао људе и свој нхрод. Но и као један такав меланхолични и доцније сасвим скрхани идеалиста, Ранковић, ипак, није био апатичан према тадашњим друштвеним и политичким сукобима. И он је, заједно са већином српских писаца тога доба, одлучно против Обреновићевског апсолутизма, сарађује по опозиционим листовима, пише политичке члан= ке, па се чак огледа и у друштвено-политичкој сатири. Али он ни из далека нема Домановићеву бујност, а још мање његову борбену оштрину. Зато он, нарочито у сатиричној цртици у ХЛХ веку, и сувише срачунато, неубедљиво покушава да изобличи неке наказности тадањег режима; или је, коу Званичној исправци, више карикатуриста него сатиричар; или његова меланхолија толико превлада да сатирични елементи одлазе сасвим у позадину, а преовлађује суморно осећање промашености, нека болна, па чак и болећива, језа што у животу иде све траљаво, загрижљиво, лицемерно, без љубави. Ранковић је више туробни ламентатор који донекле потсећа на Чехова, а далеко мање даје сатирични призвук своме приповедању. Његов стари нежења, професор Мојсило из Страшне ноћи, скоро никако и не делује сатирично својим неоствареним животом који покушава да затоми страсним радом на статистикама. Капетаница — историја паланачке сироте лепотице Каје, која годинама очекује младог и неожењевог капетана да га занесе својом лепотом и тако постане „капетаница, не дочека га никад, а лепота је прецветала и она се удаје за једног удовца са децом — такође није сатира, већ више делује као један овлашни, али сигурни цртеж сумарне паланачке злобе, мртвила и безизлазности. У Пријатељима је чак богослов Ранковић антиклерикалан; са језом која се скоро граничи са гађењем он слика саможиве попове како похотљиво облећу око младе жене б6олесног ђакона, али и овде његово стресање над гнусобом веома потискује сатиричност. Сатиричности је исто тако веома мало и у Капетану, причи о пандуру Милану који је читав један дан веровао да је постављен за капетана, ради тога се напио и пуцао из прангија и отрезнио се тек у затвору, опет као пандур — мада је Капетан успела хумореска кроз коју провејава опет суморна историја промашаја једног човека коме је доста „улагивања и сагибања пред моћним, али који ипак мора и даље да се сагиба и улагује. И тако увек меланхолик Ранковић не допушта да се развије један борбени и убедљиви сатиричар Ранковић; за њега је све што опажа толико опоро да није у стању да се смеје, чак ни оним озбиљним смехом каквим се обично смеју сви прави сатиричари.