Naša književnost

416 Е - Књижевност

до варошице, — био је пазарни дан, — па да се нађе са пријатељима и познаницима, и да се тамо боље распита за настале догађаје, који му ноћас нијесу дали ока да склопи. Синови и Ђеша су га заустављали, опомињали га да се смири, да му се сада, у времену кад се не зна ни ко пије ни ко плаћа, не треба удаљавати од куће и имања. Наљутио се на њих, а за љутњу му никад није много требало. Осорно се осврнуо на синове, разједио се на њих, приговорио им поновно да су од страха утекли из рата, — како су се завргли на Ђешу, „стару мађионерку“, — па и сада би да му ускрате пут, но да у томе неће успјети. Доста су му напричали и доста их се наслушао; сад ће сам да види колико има истине од свега тога, јер се никад није ослањао на ријечи млађих од себе. Брзо се спремио, пребацио сукнену струку преко рамена, и, прелазећи кућни праг, викнуо од љутине:

— Плашљивци једни, да што ваљате тамо би спречавали непријатељу да не дође, па да знате онда и ко пије и ко подноси рачун, а не дошли да мене заустављате! — показао је штапом пут замагљеног планинског праскозорја, преко језера, гдје је био фронт.

Остављајући за собом линију густог дима из дугачког чибука, управио је путем, поштапљујући се. Старом ћесарском цестом. којом су некада, ка Скадру и Солуну, газиле пуковније бечко-пештанске изанђале кућерине, сријетао је војнике, изнемогле од ходања, како се, мрачни, клате друмовима домовине, којој су, ето, понудили своје животе. Видио је успут неке који су преморени свраћали кућама поред цесте, друге који су у некаквом њему несхватљивом гњеву ломили пушке и бацали их доље у ријеку, грдећи и проклињући и државу, и ратовање, и саме себе. Вукац је пришао једном војнику и затражио му пушку, а овај је упери на њега, и да га не спријечише — хтједе га убити. Више је није тражио ни од једнога. А пушку је заслужио, како он рачуна, да је вазда има код себе, јер без ње му је кућа празна, а још, и тим прије, што је већ рат забубњао таман на догледу му. Кад је тако, онда му стварно никуд сада није било пута без ње. Чим су била дошла она прва поратна пузавачка времена, жандарми су му је узеле, и тако га оставили голоруког усред планине, као и његову Бешу. Отада га није остављала жеља да опет има пушку у рукама. На оне што су му их синоћ синови унијели у кућу, није много полагао. Идући даље џадом, наишао је Вукац на једну групицу, која се у истом правцу помицала и гласно без икаквог устезања, псовала издајничку краљевску команду и трулу државу.

— Каква вам је невоља, момци2

Погледали су га, чудећи се старцу и његову питању, док му један суви, црни дугајлија, сав увучен у шињел, срдито не одговори:

— Видиш да не знамо ни гдје нам је глава, а ти нас питаш каква нам је невоља! Ј |

Одвојио се од њих и наставио нешто бржим кораком, увиђајуће већ и сам да им се више ни за шта не треба обраћати. Размињујући се са војницима, чуо је више него би му иједан од њих могао ка-

,

матери давно ваш апарат хан вуеереао примјере чфавњ

праоицинљнрнај