Naša književnost

| | | Е | |

Живот и дело Пушкина : 443

кад се против њега у консервативним књижевним круговима дизала хајка, указао је у њој на трагичну судбину уметника међу ситним душама које одају почаст његовој величини само мрзећи га и желећи му пропаст. То је било баш у доба кад је Пушкин упркос аристократској руљи, која га је ниподаштавала, у својој чувеној песми „Поету“ изрекао ове поносне речи:

Усамљен живи. Пут свој нађи смели, иди куд мисо слободна те гони. Усавршавај свој изум, не клони,

за своја дела награде не жели.

Рекли смо да сва ова дела показују колико је Пушкинов дар разноврсан и колико је он у сваком делу нов и друкчији, ма да увек остаје свој, пушкиновски типичан. Такав је и у прози коју понеки критичари, срећом све ређе, неправедно сматрају слабијим и спореднијим делом његова рада. Међутим, баш Пушкинове приповетке указале су путеве руској приповедној прози. Пушкин је у „Погребнику“ дао један гогољевски мотив, као што је у „Пиковој дами“ претеча Достојевскога. Херман, који од старе грофице хоће да измами тајну коцкарскога успеха, и Раскољников, који убија старицу, у многоме су слични. Или зар „Госпођица као сељанка“

није пратип Тургењевљевих романа, а „Капетанова кћи“ сродна _

по сликању људи и догађаја неким Толстојевим најбољим делима» У прози Пушкиновој налазе се готово све основне особине доцније руске уметничке прозе и зато ће, крај свих кодостатака, његове приповетке због мајсторскога сликања рускога живота и руске душе, остати увек међу најзначајнијим делима светске књижевности.

„Евгеније Оњегин“, његов роман у стиховима, ставили смо намерно на крају овог прегледа. Готово сваки писац има једно главно дело које је круна његова рада и зипипа његова талента. У Пушкина је то „Оњегин“. Оно што је у Гетеовом делу „Фауст“ или у Сервантесовом „Дон Кихот“, то је у Пушкиновом „Оњегин“. „Пушкин је успео да у свом спеву додирне толико тема, да алудира на толико много ствари... да се може назвати енциклопедијом рускога живота и правим народним делом“, — рекао је за овај спев Бјелински. И племићко друштво онога времена, и монденски свет великога града, и сеоске спахије, и-њихова чељад, и кметови, — готово сви сталежи дати су у „Оњегину“, а претстављени су и различни типови рускога човека, од излишнога великога господина какав је Оњегин, па до Татјане, идеалне руске жене. „Можда би Пушкин боље учинио да је своју поему назвао Татјаниним именом, а не Оњегиновим, јер је она, неоспорно она, главна јунакиња поеме, а не он... Слободно се може рећи, — каже Достојевски у свом чувеном говору о Пушкину, — да се тако изванредан позитиван тип руске жене готово није више поновио у нашој лепој књижевности“... Њихов интимни роман, — роман Татјане и Оњегина, — дат је у једном богатом оквиру пејсажа и проткан парентезама, у којима се најсуптилније расправља о многим питањима живота. Већ

па

у 5