Naša književnost

Америка виђена „у разумном року" : 385

Ово распикућство је нарочито уочљиво у вези са електричном струјом. У хотелским собама и становима усред бела дана гори електрика — нико и не помишља да угаси сијалицу. На Бродвеју и Тајмс-скверу, где на облакодерима, сем прозора, не постоји готово ни један квадратни метар који није прекривен светлосном рекламом, електрика гори и дању и ноћу. Већина тих реклама је кеукусна, у фантастичним размерама, без инвенције и духа. Цигарете Кемел, на пример, рекламира једна огромна глава неког руменог господина са округло отвореним устима из којих сваких десет секунди избија тежак колут дима; некаква лековита водица рекламирана је водопадом који се непрестано слива низ фасаду зграде. Вода је осветљена стотинама разнобојних сијалица, а привлачи на себе пажњу још и непрестаним реским шуштањем. И све се то миче, трепери, гори без престанка и без разлога и троши фантастичне количине киловата, а једва на двеста километара од Њујорка уопште нема електрике. Становници тог насеља једнокатне Америке, сиромашни Црнци, узалуд су се обраћали молбама да им се инсталира електрична светлост, и то не да би осветлили своје домове, дрвене бараке у којима живе — њихови захтеви били су много скромнији. Кроз њихово насеље пролази друм који води за Филаделфију, и електрику су тражили да би се смањио број аутомобилских гажења, број деце које аутомобили, јурећи ноћу тим друмом, непрестано газе. Али, ко ће да услиши њихову молбу. Електричне централе, као и све остало што доноси зараду, изузимајући једино поштанске марке које су у државној режији, налази се у власништву приватника, а коме ће појединцу капиталисти или приватној компанији пасти на ум луда идеја да инвестира макар један долар, ако то не доноси максимално могућну зараду. Светлећа реклама Кемел-цигарета или гуме за жвакање, то је већ друга ствар — калкулација је здрава.

Највидљивији доказ да је у Америци криза на помолу пружају групе незапослених радника у кинеском кварту и у Харлему. црначком делу Њујорка. На угловима улица, пред кафанама и излозима дућана, они се скупљају, стоје с рукама у џеповима или седе на ивичњацима тротоара. Можете их срести у току читавог дана, до дубоко у ноћ. Многи од њих су у ципелама без чарапа, иако се пар мушких чарапа може купити за 20 центи, многи без кошуља, у неким излизаним поткошуљама или мајицама, иако се кошуља може добити за један долар. Њихова бледа, испијена лица сведоче о глади, иако се одмах ту, у првом бару или ресторану, може пристојно ручати за 40 центи. Запослени Американац, чиновник или радник, не може да прође поред њих а да га не прожме језа, јер од ситуације једног просечног запосленог Американца, чиновника или радника, који зарађује 300—400 долара месечно, колико му је потребно за живот, до ситуације једног незапосленог америчког радника, једва ако има један корак. Довољно је да управа једне веће банке израчуна да јој послови не доносе довољно дивиденде, па да настане дивљачко отпуштање не само чиновника те банке,