Naša književnost

1 | ЦК 7 ј

Погрешно је схватање неких руководстава и редитеља да је такав начин приказивања потребан да би се изишло усусрет још неразвијеном или већ поквареном укусу извесног дела позоришне публике. Позоришта се не смеју поводити за таквим укусима и прохтевима, него се морају руководити стварним и здравим потребама народа. Ни то не смеју да губе из вида позоришни савети; њихова је дужност да не допусте отступање ни у правцу вулгаризације, снижавања нивоа, ни у правцу формалистичког естетизма, тражења неких од идеје и садржаја одвојених и независних „лепота“, неког снобовског подражавања артистичких „успеха“ и манира, уочених сада или раније у неким претставама и филмовима западне Европе или Америке.

У неким претставама није поклоњена довољна пажња идејној страни извођења (поред већ поменуте „Госпође министарке“, претставе „Дунда Мароја“, „Дубоких коренова“, „Вукова и оваца“). Неке од њих су чак остављале утисак да ансамблу, на челу с редитељем, није-ни било до тога да својом претставом ишта одређено каже гледаоцу, или да допринесе решавању проблема који се њему у животу намећу; напротив, забављајући га, извођачи су га одвраћали од њих. Публика се смејала досеткама и духовитости Марина Држића, и по спуштању завесе раздрагано је пљескала: али је са претставе отишла сматрајући аутора за обичног увесељивача тадашње дубровачке властеле и „пука старог и мудрог“, без одређеног односа, а поготову без критичког става како према богатим тврдицама тако и према њиховим распусниле синовима, сматрајући данашње тумаче ауторово за људе који о односу између ондашњих аристократа, куртизана, трговаца и простога пука не умеју да кажу ништа до да су сви они били смешни и забавни.

Ако се претстава „Дубоких коренова, као у приказу Крагујевачког народног позоришта, завршава тиме да црнац поручник одлази загрљен са својом мајком и са црном девојком, коју, према писцима, та иста мајка. сматра 32 „„неваљалу“, одлази с њима пошто је раскинуо са својом белом пријатељицом, госпођицом која је ради њега и његове праведне ствари напустила своју 60гату породицу —- какав се закључак онда намеће гледаоцуг Свакако тај да црнци, неправедно угњетавани, нападани и злостављани, морају окренути леђа нечовечним белштма, створити фронт против њих, фронт између раса, да је у томе решење њиховог проблема. Таквим тумачењем, таквим извртањем, зато да би се добила ефектна завршна слика, приказ се спустио знатно испод. идејности самога дела и његових аутора, идејности којој би се штошта имало замерити, али ипак не то да заступа супротстављање црне расе белој,

Шта остаје од оматорелог и онемоћалог вука Мурзавецке ако се та лицемерна биготкиња прикаже као побожна старица, која у тренутку слабости греши, али се зато искрено каје п скрушено моли бога да јој опрости» Ако се најопаснији вук, бездушни претставник индустријског капитализма Беркутов: прикаже као великодушан џентлмен, не само зато што се онако меко и-слатко опходи с људима, а нарочито с Мурзавецком, већ и зато што је у сцени између њих избрисан управо онај текст у којем се разголићује његова грабљива