Naša književnost

КУЛТУРНА ХРОНИКА

САХРАНА ОТОНА ЖУПАНЧИЧА

Дванаестог јуна умро је велики словеначки и југословенски песник, народни уметник Отон Жупанчич. Посмртни остаци великог песника сахрањени су 14 јуна. Огромне масе народа опростиле су се с песником одајући му последњу почаст.

На самом погребу, пред палатом Претседништва владе, с умрлим песником опростио се претседник Президијума, књижевник Јосип Видмар. „С Отоном Жупанчичем одлази од нас, — рекао је он, — последњи претставник словепачке модерне, напушта нас један од последних уметника који су сачињавали светлу плејаду словеначке уметности првих десетлећа овога столећа, плејаду словеначке модерне, нашег импресионизма и првих манифестација наше нове музике и архитектуре. У књижевности се с њима закључује доба великих и трагичних стваралаца, који су били песници и вође и који су морали, упркос политичким првацима и у тешким борбама с њима да покажу народу његов прави пут.“ Видмар је даље нагласио да Жупанчичу није било тешко схватити да се 0слободилачком борбом југословенских народа рађа доба народне власти под руководством Комунистичке партије. Он је пратио нови живот с младалачком пажњом, али не само пратио него и учествовао у њему. Жупанчич је био веран син свога народа, он је поклонио свој таленат потребама свог времена и своје домовине. У име Словеначке академије знаности и уметности с песником се опростио д-р Франце Кидрич. Истакавши велику поетску снагу његове речи, која је највиши домет словеначке књижевности од Прешерна до

наших дана, он је подвукао да је.

БЕЛЕШКЕ

Жупанчич био један од најбољих и најпоузданијих сарадника Академије. Над отвореним гробом, у коме леже велики песникови пријатељи Иван Цанкар, Драготин Кете и Јосип Мурн, опростио се од Жупанчича Пуниша Перовић, помоћник министра за културу и науку. У свом говору он је рекао: „Ако би један наш великан речи, остављајући овај свет, могао за себе да каже да је дао своме народу све што може, онда би то свакако био Отон Жупанчич. Па ипак, ми осећамо да нас је прерано оставио, да нам је још био потребан, да нам је још могао дати.“ Друг Перовић је потом истакао да Отон Жупанчич стоји више од пола века на Фронту словеначке народне културе, у доба када је борба на културном фронту претстављала битни елеменат борбе за опстанак, развитак и слободну будућност словеначке нације. Отон Жупанчич је дубоко схватио потребу заједничког живота југословенских народа, њиховог духовног и политичког јединства на осиову братства и равноправности.

У име Савеза књижевника Југославије говорио је Иво Андрић. Он је рекао: „Стојимо над отвореним гробом највећег словеначког песника од Прешерна до наших дана, ретког човека који је свакога од нас обавезао својим магијским стихом, својом топлом речи, својим мудрим, благородним осмејком. Сахрањујући ово што је пролазно на Отону Жунанчичу, ми осећамо искрено саучешће у болу његових најближих, У жалости целог словеначког народа који данас губи свог највећег песника, у жалости целе Југославије. Али у исто време ми осећамо колико је тачно не само оно што је давно речено, „да смрт није поетичнија од живота“, него и то: да смрт није јача