Naša književnost

„ =

Повратак Марка Мишковића. У : ОИ:

> су се враћали са талијанске фронте био је и Марко Мишковић. Војници су напустили ровове, коте, позиције, утврђења и лазарете, "оставили уши, пјегавац и дизентерију, бодљикаве жице, шрапнеле и плинове, смрзнута уда, ране, блато и смрад, понижење, суровост и животињство. Ишли су кући, године страве и горких искустава биле су за њима. Хљеб и мир! Нова сазнања и нови живот. Ишли су потамњели, мршави, одрпани, испијени, ишли појединачно, у групама, затвореним формацијама, расути и збијени, без оружја, са лаким оружјем, са митраљезима, са тешким артиљеријским оруђем. Ишли и ишли пресипали се и ваљали са свих фронтова, са свих страна. Ишли из прве борбене линије, из ровова, из позадине, болница, слагалишта, магацина, долазили са Соче, Фурланске, Тирола, Пољске, Украјине, са Запада, Русије, Македоније. Марко Мишковић ишао је и пјешке, дрндао воловским колима и возом: Викало се, пјевало, псовало, клело, жаморило, пљачкала храна, палиле куће, пуцало и ишло даље, непрестано ишло. Кућа и породица и родни крај. Чекала су их народна вијећа и народна гарда. Нова власт се брине за вас, она штити ваш иметак (они га. нису ни имали) и ваше породице, она гарантира сигурност и мир, положите оружје, ступите у кародну гарду, разоружавајте зеленокадровце. Не требамо пљачкаша и бољшевика. Оснива се народна држава, сретна краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. 2

Ми смо с тобом сиви тићу... Знаш ли драга онај бријег тамо расте кукуријек...

Шалај! Национални прегалац, арадски робијаш, велеиздајник и војник од фебруара 1918 педесетдругог штрафбатаљуна, Марко Мишковић мислио је да ће га дочекати са музиком, са сузама радосницама, са слављем, поштовањем и чашћу, упирањем прста: ево великог националног борца, несебичног страдалника, јунака. На улазу у касабу међутим зауставише га неколико гардиста, дјечака између 16 и 18 година: — хеј, рођаче, пушку. Наоружан не можеш у варош. - З

— Ја се враћам са фронта.

— И други су се вратили па су лијепо дали.

— Ја сам Марко Мишковић! 5

— Врло важно, рече презриво један од њих, да си свети Петар, бефел је бефел.

Насмија се — био си војник.

И остали се почеше кикотати, шала им се нарочито свидјела.

— Био си војник, ха, ха, војник... |

Марко Мишковић пљуну: — балава пашчад!

— Полако стриче, може се то зло свршити. Уперише пушке: — бацај оружје, или пуцамо. Један... .

ЗИД ит =