Naša književnost

== На вагуне 7. : ___— Хајдемо, викну Анкица и ухвати Марка за руку. Хајде, Бранко — обрати се дјечаку — помози оцу, идемо кући.

Она брзо дохвати Марков шешир, капут и поче му га навлачити. — Како2г — упита Марко — куда ти то хоћеш са мном

— Кући — прекида га Анкица. — Идемо, зар не, Марко, тако, пружи руку. Није ти се одрвенила.

Марко се није мицао.

— Дижи се -— дрмалз га је Анкица.

— Нисам ја:за кућу — рече оп сав скрушен и скупљен на сандуку.

— Ето га. Хе, хе, хе — заори се смијех.

— Погодили смо — викали су славодобитно.

— Не ћеш дакле кући — кршила је Анкица руке. — Реци, не ћеш, је ли ;

— Не, не ћу. Не смијем.

— Како не ћеш, како не смијеш, знаш ли само, шта говориш»

— Ја немам више куће. Ја сам ту бачен, истрај своје...

— Одмах да си се дигао. Ако се сад овај час не дигнеш, ми одосмо за увијек. 5

Она је стајала према њему и гледала га непомично грозничавим погледом, право у очи.

— Дакле» — упита и пође узевши Бранка за руку.

Он је свеједнако сједио, не покрећући се, као убијен.

Анкица, кад видје, да он- уистину не мисли поћи, побрза вратима. Док су излазили, Бранко се окрену.

Скупина око“ оца бучила је, машући рукама и жестоко се препирући, док је он одсутан од свега гледао преда се.

— Једини моји — прену се Марко нагло и јекну ситно и жалостиве, док су се за Анкицом и Бранком затварала врата крчме.

— Остаде — викао је неки одрпани, припити-дебељко за њима. Али се они не осврнуше.

А затим га сутра ујутро у бесвијести донесоше. Није дуго живио послије тога, умро је не долазећи уопће себи.

Ујутро су рано дошле старице, окупале и положиле на одар мртво тијело. Малко надуо, смирена лица, лежао 1е Марко Мишковић ослобођен свих немира и мука. Собица је била тијесна, са ниским таваницама и иструљелим, дрвеним подом. У бесмисленом, хладном новембарском дану благо су пуцкетале над његовим уз глављем двије воштанице. По старом обичају почеше долазити походници. Долазили су наријетко, углавном комшије из пријашње махале (у новом стану Мишковиће су још слабо знали) и нешто познаника, Тек кад се око четири сата неочекивано појави газда Јован Бабић, зареда и чаршија „Био је некакав велеиздајник, аралски мученик а ово што је у последње вријеме лармао и галамио,