Naša književnost

кад су ти Пуле биле два јатњета. с мирисом на 1928) после ноћи кишне,

"и дан је као сад био пуна кошница, "срце друла, битка, љубав што не зине

п кад рањена падне као птица, | и кад мртва падне на труди домовине. Нема те више на друму у праскозорју, нема у ветру кад дуне пун цветања; сањам те витку на жалу, на приморју, младу на одмору, под крилом сунчања.

_ Узалуд зборим љубав теби на уснама,

теби у дах, у дисај, у џбунове снова, у зенице зоре, узалуд шапћем капљицама речи, рукама, рукама жеља без окова,

ја: мукли зов над водом, зов, отањ црвени, узалуд спомињем ти име, ко ме чује,

о зид се речи одбију, падну по мени, слово ми свако у језтру срца кљује.

(О, нек се живци преко коже сплићу, сричем ти име путевима, пупољцима,

с именом твојим траве ми росне свићу и дани традитељи пред очима.

Антоније Маринковић