Naša književnost

РМ

4"

није! Него сте лисице, вичете „револуција“ и завађате народ да вам се јефтиније прође! Ето то је: „нека четници убијају комунисте, нека народ омрзне четнике, нек се кољу а ми ћемо удешавати ствар!“ Је ли оваког |

Иако нијесу разумјели ништа од овог дугог и жучног говора, спроводници добацише један другом зачуђене погледе и брзо се сложише да на посљедње питање одговоре потврдно климајући главама.

а Тако! — продужи Анчић да изводи ствар на чистину — Знам ја да сте гадови и подмуклаћи, знамо ми вас, латинске лисице! Па више немој да се преварите да нам доводите неког! Водите их Бају и Лашићу, што мора сво зло овдје да буде и сва мржња на нас да се натовари2 Мрзе нас и без тога. Затвор нам и овако неће бити празан, не плашите се тога: чим убију комунисте, доводе оне што су негдје некад вечерали с комунистима, па и њих; а кад и ових нестане, нарашће њихова дјеца, па тако редом. Мун је затвор, стално пун, ево да видиш. >

Загријан својом причом, Анчић се заборави и узе за руку једног од спроводника: хтио је да му докаже како збиља унутра нема више мјеста. Међутим, човјек који је изгледа чуо страшних прича о овој згради, тихо цикну, истрже руку и отскочи насред улице.

— Не бој се, де, их што сте ви! — мирио га је Анчић — Нема мјеста, нонће плаца унутра, то сам хтио да кажем. Гдје да ставим овога што сте довели2 За појас да га задјенем као свиралу, је ли»

Један од спроводника, ријешен да се сложи са свим и свачим одобри и ово, док се онај други опрезно држао на растојању и објашњавао „не разуми“. Анчић их презриво погледа, пропе се на прсте и викну оном на камиону:

_ — Ајде силази ти отуд! Не чекаш ваљда кафу или молбу < прописном таксом...

— Не треба кафа, весељаче, нијесам је ни код куће пио мирно одговори снажан промукли глас непознатог човјека испод цераде и настави без журбе, као да је код куће и као да има времена на претијек — Знаш ти лијепо да бих ја изашао још одавно, још путем прије Колашина, него су ме ова пашчад прикатанчила уз даску па не могу маћи, Сад нема друге, но ме одријеши да изађем

_ или ме хапси овако заједно с томобилом.

На те ријечи Анчић се одједном усправи и затеже као струна: има нечег познатог не у гласу него у тону којим је то изговорено. Једно наглашено отсуство поштовања према власти, један дрски нехај према сили испуњава сваку ријеч и сваку празнину међу ријечима тог непознатог и још невиђеног човјека. Таквим тоном го“ ворили су само „окорели комунисти“ с којима је жандар „по злој судбини“ морао да се срета и бори и прије рата и у рату, тако да му је живот већ годинама непрестани рат с несхватљивом опасношћу

која расте „из народа као из земље“ и зими и љети и с јесени кад

све сем вода опада.