Naša književnost

: 233

Хроника .

начне стваралачке енергије збирају у јединствени уметнички потенцијал. Уметнички резултати ту више нису плод стваралачке снаге појединаца, који својим креацијама спасавају уметнички ток целине, већ хомогени спој удружених напора, у коме се сјај појединачног утапа у стилску боју целине, и где она са своје стране, својим хармоничним зрачењем, уздиже и оснажује сваки посебни напор складном лепотом своје јединствености.

Реч је, дакле, о свесном организовању разних уметничких енергија у решавању заједничког уметничког задатка, усклађивању посебних уметничких тежњи у органско јединство, о стилу и композицији целине. У постизавању тог уметничког склада, изведеног на реалистичкој замисли и интерпретацији, не може бити ни речи о самовољној романтичарској инспирацији. Све воље имају бити подређене двострукој законитости: једној у себи и другој у односу на остале, на целину. До тог врховног уметничког закона стилске хармоније не долази се ни лако, ни одједном. Он се тражи. Он се изграђује. Он је крајњи резултат свести о подређености личног трепета општем заносу, појединачног хтења скупној вољи: он је израз победничке уметничке дисциплине.

Где се напор за оваплоћењем не осећа, резултат иде у високу уметничку реализацију. Таква је љубљанска претстава Цанкаревих Слугу У режији Славка Јана. Све је ту докраја промишљено, измерено, предвиђено. Ретко успешна логична организација заноса, воља, инстинката, страсти. Али извршена још у почетном стадију рада, док се одређују смернице амбиција и сукоба, узлета и падова, док се не пронађе и учврсти идејна нит драмског развитка. Онда је све преливено емоцијом, оживљено слутњама и наговештајима, обележено личним треперењем: стрепњама, горчинама, узмасима, боловима, падовима... Архитектонски костур на коме је све подигнуто постепено се изгубио са видног поља, под уметничким ткивом. Само на местима где је материја тог уметничког плашта провидна или поцепана, назиру се вертикално и хоризонтално положене скеле логичног здања. Рука организатора свугде је присутна а нигде се не види.

Општи склад нарушавала је само грубо експресионистички решена декорација Виктора Молка.

Где је напор за оваплоћењем видљив, реализација не може да пружи онај врховни уметнички ужитак. Таква је љубљанска претставва Тешко паметном у режији Бранка Гавеле. И у њој је све подвргнуто основној стилској замисли целине: и карактери, и поједине сцене, чак и сценска артикулација стихова у солидном и уметнички прожмареном преводу Јосипа Видмара. Примитивно склопљена, али изванредно; оштра позоришна сатира Грибоједова, скоро сажета у афористичку лапидарност, тражи истовремено и продубљену идејно-уметничку анализу и високу способност ватрометног, али промишљеног рада фантазије. Где писац само наговештава мисао, потребан је пун акорд; где оперише само једном емоцијом, нужно је дати утисак прелива и таласа; где је реч само устремљена оштрица, мора се видети и сечиво, и балчак, и рука: Грибоједов се мора орхестрирати. У решавању тог сложеног и тешког задатка, редитељ Гавела, сав од театарског нерва, више је веровао својој рутини, него стваралачкој моћи ансамбла. Да, реализација Тешко паметном била је успешна театарска претстава, на тренутке сва шумна и блештава од вешто скројених ефеката. У њој се осећала рука мајстора. Но баш та присутност редитеља у свему крњила је животну

6 Књижевност