Naša književnost

246

И тако даље, и тако даље. Читалац се накрају пита: „Побогу шта је ово, сва та гомила фразаг Зар Новиков мисли да ће тиме оживети

ПОЗОРИШТЕ И ФИЛМ

Књижевност

лик највећег песника руског народар“ Доиста, ретко лоша књига.

ТУРНЕЈА ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ДРАМСКОГ ПОЗОРИШТА

Југословенско драмско позориште, после две сезоне свог деловања у престоници, пошло је на прву већу уметничку турнеју на којој је своја најуспешнија сценска остварења извела и пред публиком других градова, која није имала могућности да се упозна с радом овог значајног уметничког колектива. Турнеја је трајала од 1 јуна до 22 јула; за непуна два месеца Југословенско драмско позориште гостовало је у Загребу, Љубљани, Марибору, Ријеци, Пули, Задру, Сплиту и Дубровнику, и извело 37 претстава. На репертоару су били: Краљ Бетајнове од Цанкара (6 пута); Родољупци од Јована Стерије Поповића (6 путај: Дундо Мароје од Марина Држића (19 пута и Љубов Јароваја од Константина Трењова (6 пута).

У свим местима где је гостовало, Југословенско драмско позориште дочекано је с потребном пажњом надлежних културних фактора и институција и с огромним интересовањем позоришне публике. Међутим, иако је ово гостовање имало и принципијелан и практично-позоришни значај за измену искустава и проверавање смера и тенденција наше позоришне делатности, у штампи му није поклоњена она пажња коју је ова турнеја заслужила. Ако изузмемо неколико конвенционалних поздравних написа (од којих су неки, на недопуштен начин, позајмљивали читаве мисли, па и готове реченице из ранијих текстова о овом позоришту), изишло је свега неколико 0збиљних критичких приказа, међу њима по један у загребачкој Ре-

публици: и љубљанском Но-

вом свету.

Требало је очекивати, међутим, да ће гостовање нашег првог и јединог савезног позоришта, бар што се Загреба и Љубљане тиче, изазвати

живље критичко разматрање о путевима савременог театра, јер такву једну начелну дискусију рад Југословенског драмског позоришта, баш зато што је на озбиљном уметничком нивоу, сам собом намеће. Критика се, овом приликом, није смела свести само на приказ појединих претстава, чак ни кад је такав приказ писан са познавањем ствари и реалним осећањем за сценски реализам (као што је случај с одличном критиком Вл. Краља о Краљу Бетајнове).

Полазећи на своје прво гостовање, Југословенско драмско позориште издало је једну укусно опремљену и лепо штампану публикацију, у којој је неупућена позоришна публика могла наћи основне податке о писцима и делима, као и о репертоару позоришта и његовом са-

дашњем саставу. Можда је у увод-

ном чланку Велибора Глигорића Позоришта у Југославији, очигледно писаном за неку другу сврху, требало посветити више пажње историјату настанка, досадашњег уметничког пута и програма Југословенског драмског позоришта, из кога би се јасније видели његова улога и његови задаци. Поред чланака о Цанкару, Јовану Стерији Поповићу, Марину Држићу и Константину Трењову, од којих се нарочито истичу прва два, У публикацији је објављен низ фотографија појединих глумачких ликова из репертоара и донесено неколико фрагмената из осврта београдске критике на рад позоришта. Непојмљиво је како је редакција могла допустити да се из неких оцена извуку само они позитивни одломци, који неверно тумаче целовиту мисао критичара. Овакав начин рекламе, уосталом ником непотребан, претставља грубу повреду моралне одговорности писца. А ко-

Басе свиња