Naša književnost

Доћи ће дан

Доћи Ће опет дан да дан буде само дан,

да опет причаш на клупи, да врачаш

ту над њеном руком, п длан јој драли уснама својим принесеш ко некад кад си био млад.

Доћи ће дан кад куће неће виша зјапит' овако срушене, ни деца разнесена, ни мајке ојађене неће у дну ока ти стајат' овако скамењене.

Доћи ће опет дан под брестом на клупи да причаш како је некад било,

причаш о оном што је данас толико још данас, к'о трозан сан само, ко несварени ужас

да је било.

Мртви ће опет бити само мртва,

ожиљак туле и опомена,

уздах кад ст сам,

а не море ово просуте, невине, младе крви, бедем необорив стрељаних труди.

Нећеш веровати да се некад тако лако убијало,

ал и умирало

верно и лако.

Доћи Ће опет дан да цвеће буде само цвеће, и толуб само толуб што на кров слеће,

да те прелије осмехом и заборавом,

ко што су биле речи њене

"кад пошли сте травом у корак један, "вечан и ведар.

Отворићеш тад на клупи ко књиљлу тајанствену срце своје, што под тврдом кором мржње сада кријеш,

ти што ћеш пролеће опет да видиш

на првој трани,

ти што ти чисте руке на машинки на тотовс стоје.