Naša književnost

“

Свадба —- - 285

збуњени непријатељ једва даје неки отпор. Ово је међутим било ужасно и вјетровито, са глађу, штедњом муниције и рђавим конацима, бескрајно и безизгледно мучење теже и страшније од смрти.

Крајем фебруара 1942 године, кад је његова чета покушала да се преко Кома и Куча пробије из четничког обруча и кад се тај обруч сасвим стијеснио око ње у непознатом кучком селу — борци изабраше једини могући излаз: облацима и снијегом покривену планину Жиово, беспутну, непознату, непролазну. Пели су се куд ни дивокозе не стижу и спуштали у провалије гдје ни вран кост не налази и најзад, гладни и љути као вуци, испливали на познате комске падине. При пребрајању се видјело да нема двојице: Момчило Лукић и стари Миљан Радић били су се стрмоглавили у четничко заробљеништво, гдје је Радић одмах убијен на Матешеву а Лукић одведен у Колашин, окован и осуђен. У затвору од врха до дна, а и у читавом Колашину, знало се да му је само новац спасио главу и да му само непрестане „новчане трансфузије“, како је говорио адвокат Пешић, одржавају живот.

Тешке паре и огромне вриједности је бацио стари Ђуро Лукић да извуче сина из затвора. У неколико махова све је, сем шарки у затворској кгпији, било подмазано за пуштање овог скупог затвореника. Једном је та ствар била толико зрела да су му и оков скинули и дуговрати младић је невјешто шетао по дворишту сјетна лица као да жали за овим тешким украсом. Као што су му раније сметале навике размаженог и мекушног варошког нерадника, тако овдје није могао ни хтио да заборави своју партизанску прошлост и баш у тренуцима кад је та прошлост требало да буде избрисана његовим пуштањем — она је оживљавала свијетла и позлаћена као најдражи украс једне иначе узалудне младости, Тада би му пукло пред очи сазнање чвршће, теже и стварније од затворског зида — да се он, бивши партизан и борац, не смије помирити с непријатељем ни примити његову милост, Зато би почео да пакости стражарима, да пјевуцка о бради и кокарди умрљаној макароном, да рецитује Змајеву пјесму о издајици и да расправља о побједама пролетерских бригада — све док се његово пуштање опет не одложи у неизвјесност.

Посљедњих дана зуцкало се да је тај његов случај досадио и самом Павлу Ђуришићу и да је крвави командант лимских четника рекао да Лукића, „то пашче, треба одмах стријељати! Првом приликом!“ Опет му ставише оков, па је тиме било већ сасвим јасно шта му мисле. Како су „војводине“ ријечи имале стотину телала и стизале брзо и далеко — у марту 1943 страховали су Лу кићи, отац и син, од те „прве прилике“ и предузимали кораке да је одложе и спријече, Додуше, у том погледу син и није могао имати много посла, па му је остало још доста времена за покер и џапање с „новим Светим Савом“ и Љубом Драгушићем који је добио надимак „трубач Светог Саве“. у

Драгушић је био по годинама најмлађи у седмици, сељачки љепотан немирних удова, ватрених очију и блиједа овална лица окру-

3 Књижевност ;

да поељајин ме адља 4

Њава шиљн и ЛИ

4 .

па У Зи

У А еј Краља

ј М у за аса и Уа КА КВСАО МЕН о МС А А ЛАА ЈА С пеш А У

~