Naša književnost

504 Књижевност Е

вотних садржаја и интензитета својствених и специфичних за данашњицу, изражавања и објективирања које природно, логично и у потпуности одговара тим садржајима. То је дакле проблем адекватности форме објављивања одређених садржаја; дакле проблем који као проблем некакве форме за себе, неовисне о садржају, нити постоји, а нити се може решавати, Конкретно за наше услове, то значи да форма и наша достигнућа у техници и методу умјетничког обликовања морају одговарати и бити својствена степену нашег развитка уопште, степену и специфичностима развитка наше друштвене свијести, дакле нивоу животних људских садржаја који су по својим квалитетима битно нови и виши од садржаја и квалитета свих бивших друштвених формација. Другим ријечима то значи да форма наше нове ликовне умјетности мора бити виша, савршенија од свих досадашњих форми.

Ово не треба и не смије да се схвати да та форма мора одмах од свога рађања и почетка бити баш у свему, — рецимо чак и у техничком извођењу, или у мајсторству владања том формом уопште, у профињености изражавања смисла умјетничких спознаја и у другим сличним питањима, — савршенија од свих до сада познатих достигнућа у развитку н владању извјесном формом. Све то није везано уз сам моменат побједе, уз почетак афирмације наше нове умјетности, односно уз моменат достигнућа саме адекватности форме објављивања нових умјетничких и животних истина и спознаја. То је везано и условљено даљњим развитком нове умјетности, развитком који претстоји и слиједи након њене побједе. Јер ту се не ради о сталном усавршавању једне и исте форме, него о форми нове умјетности, о форми која у процесу објављивања нових умјетнички спознатих животних истина треба да се најприје развије до степена адекватности тим садржајима које објављује, до степена када та форма организовањем садржаја које објективира достиже и даје њихов истински смисао и одређени правац. То дакле и у развитку саме форме значи квалитативни обрат и скок из старог стања у ново, суштински ново. А достићи то не значи истовремено и овладати том формом до савршенства. Напротив, тек након тога претстоји отворен пут за усавршавање мајсторства владања том формом, за њено развијање до савршенства, дакле до степена који је рецимо извесна ранија форма у своме развитку н постојању, те у границама могућности свога развитка, могла већ прије да постигне. Но те границе и могућности развитка и усавршавања ове или оне форме нису исте. Објективни услови за достизање савршенства старе форме свакако нису могли бити тако повољни као што су то услови који данас објективно постоје код нас. Зато и форма наше нове умјетности може у односу. на владање старом формом бити данас, и још кроз извјесно вријеме, мање савладана, она у односу на степен савршенства у развитку старе форме може да је привремено и заостала, али у својој цјелини и тиме што она значи нешто што је посве логично " природно а квалитативно ново тек настало, она има зато све услове да се. развија и усавршава до степена таквог савршенства какво то ниједна од ранијих форми никада није била у стању.

ЗУ оријентацији наших умјетника на нове садржаје могу се опазити још неке погрешке које претстављају нове опасности на томе путу. Наиме, извесни наши умјетници, неки чак и добронамјерни, сувише једноставно и једнострано схваћају и третирају питање наших нових садржаја. Под садржином умјетничког дјела они најчешће подразумијевају. темат, предмет који треба

пету јоратив вазама