Naša književnost

| Хроника |

Е | 5 | “ | | % 5 : % # 1 | +

односа у вези са предметом који се слика. Природу и човјека они не гледају и не третирају као одређену реалност, већ као комплекс боја, хармонија пи „форми, које као такве треба да изазову, како код умјетника, тако и код глелалаца, осјећај лијепог, да дакле, у најбољем случају, одразе и изразе формалну страну ствари, а не њену цјелину, унутрашњи смисао, суштину и бит.

Умјетничка спознаја објективних реалности, умјетничка истина о стварности, пуна и права вриједност слике, на тај је начин сувише овисна и сувише одређена и подређена тим колористичким проблемима и ефектима, тј. вањским и формалним елементима слике, предмета и умјетничког обликовања. Дубока и истинска садржина о којој би заправо насликана тема требало да говори тиме је знатно оштећена, запостављена и скривена. Тако умјетник, хтио то или не, одвлачи пажњу гледалаца са садржаја, унутарњег смисла и тенденца тих садржаја на нешто вањско, површинско и~ формално, док саму бит и суштину, која је у односу на гледаоца и друштво нужно веома значајна, на тај начим. скрива и не допушта да је гледалац Види и спозна онако како ти садржаји заслужују и траже, не допушта да се спозна бит и унутарњи смисао одређене садржине која би тако онда могла досљедно, логично и адекватно да дјелује на људе. Тим путем умјетник може, можда и не хтијући постати умјесто фактора који на свој начин буди, мобилизира и покреће човјека и масе, — умјесто фактора који управо такав објективно треба да буде, он може постате | фактором који кочи то буђење, који пажњу човјека и маса свраћа са прој блема суштине и унутарњег смисла на проблеме форме, са проблема који би | човјека потицали на размишљање, спознају, протест и борбу, на проблеме

естетизирања, маштања и психологизирања, дакле на проблеме који уствари

успављују борбене и стваралачке способности и појединца и масе. А то, на

концу конца, објективно кочи напредак и развитак културе и човјечанства

уопште. Умјетник и умјетност се на тај начин одвајају од стварног живота

улазећи све дубље у конструкције, безидејност и апстракције, у субјективизам ђ и беспринципијелност, у формализам и ћор-сокак. Од фактора прогреса и ре| волуције они се тако преокрећу у фактор регреса и реакције, чиме у крајњој | линији уједно негирају и сами себе.

4 Колористички проблеми, као и сви проблеми форме, метода и начина

| умјетничког стварања и обликовања, подређени су и условљени у првом реду . – . . = “. ·

; садржином и спознајама које се умјетнички обликују; Ако то нису онда је

| ; | | ; ј

умјетничко дјело неодређено, празно и хладно, неистинито и неприродно. Највреднија и најснажнија умјетничка форма јест она која је по свему адекватна своме садржају, која унутарњи смисао тог садржаја најприродније, најлогичније, најдубље и најпуније објављује. Врхунац умјетничке вриједности и снаге, врхунац љепоте у умјетничком смислу јесте уствари врхунац тог склада између одређеног садржаја и форме којом се он умјетнички објављује и објективира, јест највиши степен адекватности форме своме садржају. Велика умјетност, и велико умјетничко дјело зато никада није оно које је условљено и ношено вањским, формалним странама ствари, које је у стању да нас понесе и опаја некаквом апстрактном љепотом, савршенством форме. и склада у некаквом чистом естетском смислу. Велика, права и истинска умјетност је само она која је увјетована и пршена великим новим и револуционар-