Naša književnost

.

сајт руралне ин феарифенн

ма лафетецјао дане јарајећаиу Ма

~едцриаеу ко

~е

ова ме црвене лане ар

поднесу њећо на

порта

таревића. У овој последњој расправи Барјактаревић показује да Београд Турци нису звали „Дар-ул-џихад“ (тј. Капија ратова), како се често тврди, него да је то само био епитет који је ишао уз његово право словенско име. „Важно је истакнути — каже писац да историчари који су писали природнијим стилом... хову Београд његовим правим именом без икаквих додатака“.

И Етнографски институт, који је врло активан, објављује више интересантних прилога. Глиша Елезовић, на основу анонимног дневника неког турског писца, који је у ратном походу био у пратњи Сулејмана П, даје пео опис похода против Београда и његовог освајања год. 1521. Душан Поповић у својој расправи „Број,

_ етнички и класни састав становни-

штва Србије. 1717—1739“ даје слику Србије под аустриском управом у том периоду. Неколико радова тичу се партизанске народне песме и народне поезије уопште међу Србима, Македонцима и Арбанасима. 5

Као што смо већ напоменули, ми смо се у овој белешци. задржали на резултатима оних хуманистичких наука које су у ближој вези са књиисевношћу. Али потпуна слика о овој значајној публикацији добија се тек кад се узме у обзир да су тако исто богате и рубрике егзактних и техничких наука.

„Гласник Српске академије наука“ уређује редакциони одбор састављен од академика и научних сарадника разних струка (А. Белић, Милутин Миланковић, Петар С. Јовановић, Никола Радојчић, Иван Ђаја, В. Фармаковски, Коста Тодоровић и Божидар Ковачевић). Ова прва, двострука свеска успешно приказује рад Академије за првих шест месеци ова године; надајмо се да ће у идућим свескама хроника и рубрика бележака уопште бити богатија и тако допринети да ова публикација још потпуније прикаже ток и развој научнога рада у нас.

ИЕ

„ИСТОРИСКИ ЧАСОПИС"

Историски институт Српске академије наука почео је с објављи-

вањем свога часописа под горњим |

именом. Пред нама је двострука, врло обимна, свеска за прошлу годину која је, свакако због техничких тешкоћа — у свесци има доста грчких и других компликованих цитата — изишла тек крајем године 1949.

Часопис садржи више чланака и ситнијих прилога из различних области историје, међу којима су „Порфирогенитова хроника српских владара и њени хронолошки подаци“ од Георгија Острогорског, „О угарском ропству краља Уроша 1!“ од Михаила Димића, „Организација дубровачког поморства у ХМГ веку“ од Јорја Тадића, „Из путописа Евлије Челебије —- његов пут из Београда у Херцеговину“ од Глише Елезовића, „О кнезовима под турском управом“ од Бранислава Ђурђева, „Белешке за проучавање Мирослављевог јеванђеља и материјалне културе ХЕ-ХП века“ од Јована Ковачевића, итд.

Међу овим чланцима неки су од интереса и за нестручњаке. Такав је несумњиво чланак Виктора Новака „Једно спорно питање сриско-хрватских односа шездесетих година прошлога века“, у коме се говори о везама Штросмајеровим са кнезом Михаилом и тадашњим србијанским радницима на остварењу југословенске идеје, а донекле и темељно рађена и документована већ поменута расправа Јорја Тадића.

Сем тога два прилога имају ближе везе и с историјом књижевности. У саопштењу Гргура Јакшића „Кнез Милош и трогодишња српска историја Симе Милутиновића“ излаже се како је Милутиновић помоћу кнеза Милоша и по његовој жељи написао историју Србије од 1818 до 1815; међутим, кад је књига изишла Милош је забрањује вероватно бојећи се Руса, али после неког времена ту забрану поништава. У чланку се налази једно дуго, врло интересантно Милутиновићево писмо којим брани своје дело.

Други је чланак Николе Шкеровића „Пјесен“ — црногорска побједа над скадарским пашом Махмудом