Naša književnost

ђ7>

ПИ > пе а.

За тебе смијех

Да и ми, једном, засјечемо дубље, широке руке узмахнемо шире. Синуло је, синуло је у мраку дупље и свуд је дан што зрш и навире,

и свуд је вир, и живот у нама,

крај нас; порасти и буди још већи,

и буди млад, и нов, и котвама задри што дубље за све што ћеш стећи,

за све што земљом још ће да залиста, што ће да труне млазом, и пропоје. О буди вјеран, и тврд, срца чиста и срца смјела крени кроз разбоје!....

Немам ли ријечи Да л мртви извори у мени спију, у дубини, ћуте —

кад мис'о коље и кад рана збори

и кад мећава завијава путеР

И кад би мрена да на очи пане, да тлас се срца сломи и затрпа,

ба кућом овом страшан пожар плане и тлад зарида, и просјачка крпар

А чему тлад и чему штап просјачки и чему жеђ кад си над оком врела, — народе мој, и њежни и боралки, земљо моја, земљо подмлађена!

~

Грлице моја! Земљо драла! Млада! За твоје очи ни немир ни сузе, за твоје срце ни вриска ни јада, за руке твоје ни чавле ни узе!

За тебе смијех и дах традитеља

рудином јутра и до мрака позна, над тлавом кров; мирисни хљеб, постеља и пјесма, пјесма та колхозна!

369