Naša književnost

Хроника

збиркама и антологијама. Исто тако, превођене су у нашој земљи и многе његове дечје ствари. На тај начин он је постао код нас временом нпознат и код најширих читалачких маса, па је и вест о његовој смрти дочекана са искреном жалошћу. Тим пре што је Елин Пелин одржавао и лепе личне везе са знатним бројем наших млађих и старијих људи од пера, који су одлазили У Софију или тамо живели. Сем тога, он је посећивао и нашу земљу у неколико махова, и стекао леп број лачних поштовалаца и овде својом искреношћу и отвореношћу. Елин Пелин је био простосрдачан и отворен према нашим људима и кад су били у питању не само књижевни него и политички проблеми најосетљивије природе. Он је такав остао све до своје смрти, па је искрен и правилан став био заузео и сада, када су се на нас и нашу земљу почели бацати блатом поједини бугарски књижевници типа Георги Караславова, који су нас до јуче уверавали у своју искреност и обећавали вечно пријатељство, а кад је маршал Тито посетио Бугарску писали најопширније чланке о њему и нашој земљи, баш онако као што сада пишу против наше земље чланке испуњене највећим лажима.

Елин Пелин је рођен 1878 у Бајлову, у Софијском округу. После свршене основне школе дошао је из свог родног краја у Софију, учио пет разреда гимназије, и, из материјалних разлога, прекинуо школовање, па се вратио у родно место и постао народни учитељ. Али већ после годину дана, вучен жеђу за науком, враћа се у Софију и покушава да настави школовање, но не успева да заврши гимназију. Пошто неко време лута бесциљно по Софији, постаје чиновник Универзитетске, а затим Народне библиотеке у Софији, одакле касније прелази у Музеј „Ивана Вазова“, као директор, и ту ради дуго година.

Издао је више књига краћих и дужих приповедака већ почетком овога века. Прва збирка његових приповедака изашла је под насловом „Приче“ 1905 године, а затим су се ређале збирке: „Пепео моје цигарете“ — хумореске, исте године; „Приче“

101

— 1911 године; „Цвеће за јунака“ хумореске — 1917; „Ја, ти, он“, хумореске — и „Црне руже“ — песме у прози 1928 године, а затим и две велике приповетке „Гераци“ и „Земља“, два дечија романа „Јан Бибијан“ и „Јан Бибијан на месецу“, низ мањих књига приповедака и песама за децу и омладину, као што су: „Златна љуљашка“, „Тилилејске шуме“, „Три бабе“, „Дедина рукавица“, „Слаткоречиве __ бабе“, „Правда и кривда“, „Бистри поточићи“, „Црвенкапина свадба“ и друге.

Елин Пелин је, како сам каже у једном интервју, постао случајно писац. Немогавши да студира сликарство, он је прибегао писању, и кроз перо почео да даје своје вољене мотиве: село и сељака — у најжаркијим и најнезаборавнијим бојама и тоновима. Као писац Елин Пелин је изникао из такозваног народњачког периода бугарске књижевности. Директан утицај претрпео је од народњака Г. Т. Влајкова, приповедача који се развијао под утицајем руских реалиста народњака и Малоруса, који су били учитељи и Љ. Каравелову и И. Вазову. Тај реализам био је прожет социјалном нотом и хуманошћу, а имао је за циљ да изазива саосећање и пажњу према „малој браћи“ униженим и увређеним, заборављеним и запостављеним, но не и да утиче на социјални преображај села. То је исти утицај који су претрпели и друга два велика бугарска приповедача, млађа од Каравелова и Вазова, а који такође нису више међу живима: Антон Страшимиров и Јордан Јовков, који су као и Елин Пелин, имали за објект село. Елин Пелин је~први видео у селу и радост поред жалости и лепоту поред накарадности и доброту поред зла и срећу поред трагедије и љубав поред мржње. Он је први и најјасније гродро у најскривеније лепоте наоко ситних ствари и догађаја села. Његово књижевно дело дато је у мајсторској форми. У мало речи он уме да исприча о малим стварима и малим људима велика збивања. Оно што би се могло замерити песнику и приповедачу (бугарског села Елину Пелину то је што је био више описивач беде и невоље бугар-