Naša književnost

22 : Књижевност

та и гледа преко терасе.) Пролеће. Треба да видим своје пчеле. Скоро ће да излете,

Бошко. Да. Време је!

Петровић. Време! Какво време2

Бошко. Па кажем, настаје пролеће.

Петровић. Да, лудо време. Јуди су изгубили главе. Као да си се обрго у лудници. Нико не зна шта говори,.. Ноћас нисам ока склопио.

Бошко. Ни ја.

Петровић. Зашто ти2

Бошко. Целу ноћ су пиштале локомотиве.

Петровић. Какве локомотиве! Коме смета што пиште локсмотиве2 Бошко. Па, мислим, смета та галама која се чује са станице. Петровић. Мора да буде галаме. Пред рат је увек тако било.

Бошко. Ти верујеш да ће бити рата

Петровић. Зар у то неко може да сумњаз

Бошко. Мама.

Петровић. А, она се плаши.

Бошко, И Миша.

Петровић. Њему је мозак зарастао у коров... Обукли униформе, оставили породице, хране се са казана, у земљи ври — и верују да је то све тек онако.

Бошко. Кажу биће: тресла се гора — родио се миш,

Петровић. Ништа они не знају. Бујица је кренула с брда, поплаве мора бити. Зар не чујеш да, тутњи2

Бошко. Мени се чини да чујем.

Петровић. Ништа ти не чујеш.

Бошко. Верујем...

Петровић. Сви ви верујете или не верујете, а ништа не знате.

Бошко. Тата, напустило те је добро расположење.

Петровић Какво расположење»

Бошко. Мама ми је писала да си двадесетседмог кликтао од радости.

Петровић, Кликтао Којешта! Женске фразе!

Бошко. Нису то фразе, Цео народ је Кликтао.

Петровић. Мислио да се све променило и пошло набоље.

Бошко. А није

Петровић. Глупости! И ти ми говориш како пиште локомотиве» Моје уво је навикло на грување хаубица. То — то прекопута, код тога Јовановића, то мени смета. Јест, ако хоћеш да знаш,

Целе ноћи дрека — певају, јадна им мајка. Чему се веселе» А! Бошко. То су они..