Naša književnost

5 је“

|

(

Са А

у

ЗАР ЛУ КО и

Му не АЕ зрна

ТРИ СИНА

После дугог времена, можда и тридесет година доцније, опет сам срео пријатеља из младих дана. Имао је нешто преко педесет година, а изгледао је као старац, смршао и погрбљен, тако да сам се сажалио. Само су му очи остале исте, добре и одане, као некад у младим годинама. Негде сам чуо да је за тих тридесет година тешко живео, да је био напола надничар, напола дрвосеча. Такав живот је скоро најтежи, нигде немаш никаквих права, кад си некоме потребан он би те растргао, а када код суседа нема посла можеш скапавати у својој колиби. Тако је живео током тридесет година и свенуо.

Када сам га сустигао на путу, био је већ мрак, само су се још високо на небу жарили облаци при сунчевом заласку. Када смо се препознали, ја сам се обрадовао, док код њега нисам могао приметити никакве велике радости. Полако и помно кретао се даље, као да га боле ноге. Сигурно су га стварно и болеле, а када сам га за то упитао, није ми ништа на то одговорио, већ ми је рекао нешто сасвим друго:

„Три сина сам изгубио у овом рату. Сада немам више ниједног.“

Три сина! Тражио сам прикладан одговор, неку утеху или нешто слично, али он ме је претекао:

„И сву тројицу сам сам покопао.“

Глас му је био једнолик, мало уморан као и његов ход, па ипак као безболан.

„Сву тројицу си сам покопао.“ Шта би друго човек могао да одговори.

Пријатељ. је напунио кратку лулу и припалио је. Засмрдело је на све могуће траве. Мрак се брзо хватао, јер је већ била зима, мада још није било снега.

„Сву тројицу сам сам покопао“, наставио је мој друг после извесног времена. — „Први син звао се као и ја. Звао се Андреј, · и био је тесар. Још није био ожењен, мада је имао већ тридесет година. Када су дошли Немци, још је извесно време остао у родном крају, затим су људи почели нешто да говоре. Зато је нестао и људи су рекли да је Андреј први партизан у нашем крају. Никад није долазио к нама у кућу, само смо толико знали да је негде у гори и да је с њим још неколико других момака, којих је