Naša književnost

32 Књижевност

„С другим се одиграло овако: Тај се звао Анза. Њега је мајка нарочито волела. Био је за неколико година млађи од Андреја и био је прави весељак. Никад га ниси могао видети нерасположеног. И он је намеравао да оде за Андрејом у партизане. Код Сабодине на Гори одржавали су везе са партизанима. Али још пре него што је могао да оде, десила му се несрећа. Вероватно се и са Сабодиновом Мојцом радо гледао, пошто је био и варен и печен на Гори. Једном је био код њих када су у кућу дошли партизани. Пошто је у кући било доста девојака и довољно мошта, сви су повукли (одали се весељу) и нису опазили да су их Немци опколили. Пошто више нису могли да побегну пружили су отпор. Немаца је било много и они су победили. Затим су запалили целу кућу и побацали све што је још остало живо у ватру, па чак и децу. И тако је завршио и мој син Анза, највеселији из наше породице. Тек после дугог времена усудили смо се да приђемо згаришту, да из пепела покупимо кости и да их склонимо у земљу. Са женом сам тражио Анзове кости и тек после дугог тражења открили смо његов костур иза једне опаљене греде. Мајка га је препознала по ожиљку на левој руци пошто је у детињству сломио кост. И њега смо покопали на скровитом месту близу наше колибе поред Андреја. Мајци нисам казивао да ту лежи и Андреј.“

Причао је полако, не повишавајући нити снижавајући глас, као да ми прича историју о неким туђим људима. Пошто се међутим сасвим смркло, нисам могао да распознам шта се дешава на његовом лицу.

„Трећи син, који се звао Матија и кога сам највише волео, мада су сви били моји, прошао је најгоре. Још сад ми је тешко кад се сетим његовог последњег часа. Било је то пред крај четрдесет и четврте године. Матија је већ годину дана био у шуми кад су им Немци направили заседу и побили целу дружину. Пошто се то десило негде близу пута у близини насеља, нису их могли оставити да леже тамо, већ су их сву осморицу заједно одвезли у капелу на трг. Тада су вероватно сви били мртви. Испред капеле су поставили стражу да се нико не би могао приближити. Али већ прве ноћи чула се из капеле вика једног партизана, који се био онесвестио, па је у међувремену опет дошао к себи. Пошто се вика чула до оближњих кућа, неки су препознали глас онога који је викао И дошли су по мене и казали МИ да је то можда Матија.

Тако сам отишао до гробља да би се сам уверио, да ли је то заиста мој син. Преко дана вика је била слабија, а друге ноћи, када сам дошао да слушам, повици су опет били јачи. Тада је Матија већ другу ноћ умирао. Морало је бити страшно такво умирање у капели међу седморицом мртвих другова. Шта је викао, тешко се мсгло разабрати, само понекад се овде онде разабрала реч: „Оче, оче“ или нека псовка. Матија је био тих момак, али најзагрејанији. Чуо сам како је грдио: „Свиње, проклете свиње!“ Чуло се и како лупа по вратима и прозорима, али пред вратима је ста-