Naša književnost

7 =

Свадба

— Нешто си ми ноћас канда љут, ил ми се чини — нашалн се сељак. | у

— Па, да видиш, и није ми баш све потаман и како бих ја хтио.

— Ада, мој јаки пријатељу, шта ли ће то бит» Да ти нијесу они поганци поарали ливадег — подсмијева се онај даље и чека исто тако потсмешљив одговор. -

— Поарали, богами, и њиве и ливаде и плотове провалили и расад ми погазили и калеме обрстили и посушили... И оне двије кошнице, што сам их с јадом био запатио, па и њих преврнули. Иса ми убили, ваљао је вола из јарма; а корито, што сам му мећу бркао у њему, однијели, ваљда да сами лочу из њега.

— Ада, море, триста пачариза! — тобоже се чуди и зграњава Томељић на те старе и одавно превазиђене четничке економске мјере које су као по пропису примијењене у свим мјестима њихове власти. — Ада, јесу ли ти барем рало оставили2

— Јесу рало, него га, кумашине, нема ко вући, ако њих не ујармим. Појели су ми онакве волове, губа њих појела као што и хоће! Остаће ми оно земље несијано ако што прије не изиђем из ове гадне богомоље.

— Ада, богати, шта си намислио сијати ако изиђеш> — пита даље Томељић.

— Право да ти кажем, одавно сам намјерао да сијем куршуме, дако би ми никло мало правде и синуло Мало слободе за ону ђецу...

— Те лијепо! — одобрава Томељић по старосељачки и ко мотно, а онда као да узима улогу домаћина који се снебива што није могао боље дочекати госта. — Да ти није тврда и неугодна постеља, пријатељу јаки, те се нешто много гомбељаш и преврћеш ноћас»

— Није тврда, није. Тврђи сам ја од сваке постеље,

— И то ми је мило чути Ал твоје стране, пријатељу! И још бих те нешто питао: како те здравље и текат служи, пријатељу, и јеси ли у добром кувету и снази као оно у прва времена2

— Па, знаш, кумашине, захваљујући инату, добро сам: могу рећи ка најбоље! Оно има трпљења и крпљења, што 'нај река „на трпежу свијет стоји“; али што се другога тиче, 'вала на питању, здрав сам као брдо а задовољан кај планина,

„И збиља је као планина — мислио је, не без зависти, Момчило Лукић У том тренутку. — Њему не смета машта и не бркају му се узалудне мисли. Он нема моје болесне осјетљивости, уствари ситничаве, пакосне и штетне; оњ не жали људе колико ја, али им је зато стопут кориснији; не зна за колебања, али је зато сналажљивији и на ријечи и на дјелу. Страх од смрти њега не смрзава као мене а живот сам он више воли, боље брани, и паметније употребљава него ја. Изгледа као да он зна праву цијену живота: то најскупље што имамо и дајемо, хтјели не хтјели, усред ур4% или но и

вени