Naša književnost

- ОСВРТИ

ДВА ПРИМЕРА ШАБЛОНСКЕ КРИТИКЕ НА ПОЕЗИЈУ МЛАДИХ

Од првих стихова и прозних састава наше најмлађе књижевне генерације, штампаних по омладинским листовима и часописима негде у зиму 1945, па до појаве нове Нопокове библиотеке „Младост“, код нас се већ уобичајило да о „младима“ готово једино пишу „млади“, и да се о њима дискутује скоро искључиво У омладинским листовима и часописима. Онај ко би желео да прати ток тих, иначе необично живих и занимљивих разговора о књижевном стварању младих писаца, принуђен је стога, хтео не хтео, да региструје готово искључиво мишљења критичара који су и сами „млади“, тј. умногоме почетници у своме занату.

То, међутим, не значи да би требало правити неку вештачку поделу на „старе“ и „младе“ критичаре. Таква подела била би исто толико бесмислена као и подела на „поезију младих“ и „поезију старих“. Са критиком „младих“ је исти случај као и са њиховом поезијом или приповеткама: када се из ње •„отпише“ оно што је очигледан знак невештине или недовољног знања, она, у суштини, садржи исте оне особине и показује исте тенденције које се могу запазити и у радовима „старијих“ критичара.

Неке од тих заједничких тенденција и особина наше критике могу се наћи и у чланцима који чине предмет ових бележака. То су два осврта на збирку песама Слободана Галогаже „Зоре над цестама“; један, Наска Аганова, 0о6јављен је у загребачком омладинском часопису „Извор“, а други, Душана Пухала, штампан је у београдској „Младости“.

Оба чланка, по својој основној концепцији и усмерености, показују видљиво настојање писаца да своју књижевну анализу заснују на принципима марксистичке науке, да пишу марксистичку критику. Такво настојање претставља, у суштини, заједничко обележје наше савремене критике, по коме се она квалитативно и суштински разликује од предратне грађанске критике. Међутим, у конкретној примени тих основних начела, у разради појединих марксистичких поставки и њиховом примењивању на одређени литерарни текст, наша критика показује многе недостатке, који нису могли да мимоиђу ни поменута два чланка.

Ништа није теже и, истовремено, ништа наизглед није лакше него писати марксистичку критику. Површни или неискусни критичар, који од марксизма зна само неколико основних формулација, нађених у Тимофејеву или каквом другом бољем или лошијем уџбенику, често је склон да поверује како је, научивши известан број таквих формулација, открио чаробни штапић којим је довољно да два или три пута замахне током свог излагања и критика је