Naša književnost

МИ имир. “ПРИ А Па АЕ ОЛАЛУМ

80 Књижевност

што је заправо значило бјежање од живота“ итд. образлаже своју поставку оваквом једном грандилоквентном тирадом:

„Међутим данас, када наша Петољетка бубња радом и пјесмама свим градовима и селима наше земље — требало би се ослободити тога баласта. На примјер у пјесми „За спокојно вече“ (и сад критичар наводи стихове):

Ја сањам овог јутра:

ухватићу птицу у лијету — насмијани сан, опићу се мирисом јесење земље

и влаге.

Поздравиће ме прозори градски,

улице помиловати дугим шетњама.“

„Има неслагања и неслагања — писао је поводом питања о неслагању снова и стварности Писарев.“=) Не улазећи у анализу уметничке вредности Галогажине песме, у којој доиста има субјективизма (иако друге врсте), ослањајући се на овај једини одломак који цитира критичар, ја не видим зашто се снови о „дугим шетњама“, „градским прозорима“ и „мирису јесење земље и влаге“ не би слагали са стварношћу социјалистичког човека. Али Наско Аганов не мисли тако, и то своје лично мишљење износи као норму у следећој, још кићенијој.тиради:

„Јер наше сање прожете реалним животом помажу нам да све од себе дамо кад треба, било по врелом сунцу, пљуску или до касно у ноћ, изгарати на дјелима“.

Оваква једна реченица могла би се лако подвргнути подужој анализи, у коју би се вероватно провукла нека саркастична нота. Ја бих се само ограничио да потсетим Наска Аганова (који је и сам песник и млад човек, и који и сам све то добро разуме, иако је подлегао једној лошој критичарској пракси) да „дуге шетње“ и „изгарање по врелом сунцу, пљуску“ итд. имају равноправно место у нашој социјалистичкој стварности, да чак и не може бити једнога без другог, и да би једна поезија 0 „изгарању на делима“ без песама о „шетњи“ била исто толико празна н јадна као и поезија о „шетњама“ без песама о „изгарању“.

Таква неука и заморна фразеологија, која се служи речником позајмљеним са неке неуспеле уличне конференције, још увек је, нажалост, у употреби у неким критикама које објављују наши часописи. М онда када су, код критичара који имају више искуства и осећања за меру, растерећене јевтиних патетичних тирада на калуп оних које смо цитирали, у њима се сусреће још увек такво обиље општих места и клишетираних фраза о књижевним стварима, које већ и врапци почињу да цвркућу по крововима, да такав начин писања све више личи на оно што Французи зову „истинама господина де Ла Палиса“, за кога је установљено да је четврт сата пре своје смрти био још увек жив.

Таквим упорним прокламовањем извесних „евидентних истина“ критика, природно, „неће доспети до нарочитог богатства одредаба“, како је говорио Маркс. „Минералог, чија би се читава наука ограничавала на установљавање да су сви минерали доиста минерал, био би минералог — У

2) „Треба да сањамо“ (Лењин о књижевности, издање Културе, 1949 год.)