Naša književnost

ДРУЗ

86 Књижевност

верава: овде се ради о савременом песнику, једном од оних младих људи који, како каже Наско Аганов, „изгарају до касно у ноћ“ на омладинској прузи или у собама Нопоковог или кога другог предузећа, где зидови нису обложени баршунастим тапетима, већ је у њима толики посао и врева да човек не стигне ни књигу да прочита. Тај млади песник, истина, није много видео и научио у своме животу, његова полица са књигама пружа му штур и једнолик избор потстицаја и знања, он ретко кад застане пред сликарским платном, и не треба се чудити што у својим „пјесмама сликара над уљаном сликом“ „приказује уједанпут три различита освјетљења“. Али он улаже пуну своју енергију п свој младалачки занос да захвати што више може и из живота и из литературе, и он не одваја књигу од живота, за чије је остварење и све пуније обликовање уложио све своје снаге. И ако се у његовим песмама нађе по неки унутрашњи монолог, ако он у себи носи и понекад потражи своју „тишину“, он је није отео од туђег труда и зноја, већ је заслужује као и сваки други радни човек у социјалистичкој земљи.

Истина је да су његове песме, према Пухаловим речима, често „само далек одјек наше стварности“, да „живот производи у њима само блиједу, малокрвну, разводњену слику“, да „у њима нема ни једног живог лица, ни једног догађаја, ни једне потпуно довршене слике“, да у њима има често само „вербалне радости и реторичког клицања“. Питање је само јесу ли све то „модернистичка застрањења“, „немогућност да се нађе излаза из зачаране тишине у бурни живот маса“, „плод утицаја предратне сентиментално-модернистичке лирике“, или се у суштини ради о почетничким лутањима, о невештини и сиромаштву израза, о недостатку стваралачке снаге.

У једном писму своме оцу, излажући свој интелектуални развитак на студијама, Маркс је следећим речима окарактерисао своје младалачке покушаје у поезији:

„Све стварно се расплињује, а све расплинуто не налази границе, оптужбе против садашњице; неодређено и безоблично узвитлано чувство; потпуно отсуство природности уз маглене конструкције из главе; потпуна противуположеност између онога што јесте и онога што треба да буде; реторичка умовања уместо поетичних мисли; додуше пак уза све то и извесна топлина. осећања и залет за лирски замах... Сва ширина једне чежње која не види граница извргава се у разнородне форме, и певање уместо „згушњавања“ постаје „расплињавање““...

Готово све ове опште карактеристике почетничке поезије могу се са зачуђујућом прецизношћу применити и на нашу поезију младих, а посебно на Галогажине песме. Маркс, истина, истиче да је таква поезија идгалистичка, и ми не поричемо да идилизација нашег живота у песмама младих не прет“ ставља идеалистички став према том животу. Али где су у свему томе „мо: дернистичка застрањењарг“ Када је Маркс писао ово писмо, 1837 године, за термине „модернизма“ и „декадентства“ није се ни знало; декадентима су први пут сами себе назвали једна група француских симболиста негде пред крај прошлог века. Песници под чијим је утицајем Маркс писао могли су да буду све друго само не модернисти и декаденти у нашем данашњем значењу. Па ипак се готово сви недостаци које је Маркс уочио у својој поезији могупсасвим јасно запазити и код наших младих песника, јер су све то општи