Naša književnost

дубровачке републике и Далмацији он ради на умирењу ових крајева, бојећи се да их васкрсла млетачка " република не уграби од Аустрије, у Војводини, напротив, прати са симпатијама покрет Срба, гледајући у њему почетак ослобођења свеколикога нашега народа.

Вредно прибравши многе податке на основу литературе и архивске грађе, Љ. Дурковић саопштава Његошеву намеру да, као Србија, и Црна Гора пошље помоћ војвођанским устаницима. Нажалост, пролаз кроз Турску био је немогућ, а преко Трста исувише дджу те је само мали број Црногорац могао стићи у Војводину да се придружи устаницима, и то понајвише они који су св затекли у Србији или на печалби у Цариграду. =

У Дурковићевој расправи нарочито су занимљива два податка, важна за Његошеву биографију.

Један је од њих одликовање златном или сребрном Обилићевом медаљом појединих првака и војсковођа у српском покрету у Војводини и Србији: Стевана Книћанина, Ђорђа Стратимировића, Миливоја Петровића Блазнавца и других. Писма Његошева Стратимировићу и Книћанину, у којима он излаже мотиве тога одликовања, сачувана су и свакако их, због личног, оригиналног тона Његошева, треба унети у Његошеву преписку.

У овој расправи има и један нов податак, бар нама досад непознат, на који Дурковић обраћа пажњу проучаваоца Његошева живота. То је један допис, објављен у „Напретку“, листу Данила Медаковића, који је излазио у Сремским Карловцима. Допис је изишао 22 фебруара 1849, а датиран на Цетињу 6 јануара. Дурковић вели да је то „Његошев допис, који ништа (друго) није до писмо уреднику, које је овај објавио као допис“. И доиста, стил, мисли и уопште цео начин излагања толико опомињу на Његоша да ће Дурковићево тврђење, по свему судећи, бити тачно, као што се може видети већ по самом почетку: „Кад свак ратује, ми мирујемо, а кад свак мирова, ми ратовасмо. Све су нами данашње борбе на страну, али нас борба једнородне браће јако пече, ко-

7 Книжевнест

–

јој желимо помоћи, да нисмо вјековима овако на крају југа запали и на грдну жалост удаљени. Знате, мила браћо, да ми од Косова збјежасмо се у ове горе, које непрестано нашом јуначком крвцом обливамо, којом су ове горе постале јуначке и непобједиме...“ Читалац се и нехотице присећа, читајући ове редове познатих стихова из „Горскога вијенца“: „што се не хће у ланце везати, то се збјежа у ове планине, _ да гинемо и крв проливамо...

Допис је карактеристичан и по томе, што се слаже и с Његошевим зазирањем од претенсија тада обновљене млетачке републике на наше Приморје, (којим су, као што је познато, Млечићи владали све до Наполеонових времена, те су се 1848 обновиоци Венеције, далматинац Томазео и други прваци млетачке револуције, пнонадали да ће и Далмација пристати уз њих). И у тим речима има не само Његошевих мисли, него и његова стила. „Да нас није од сјевера одвојила Босна и Ерцеговина, а од запада Далмација, ми бисмо вама дав“ на у помоћ дошли, — каже допис, —- али погледајте, да нимало (немамо) пута, но смо опкољени нашим и вашим незнабратима, који се радије у туђе крило банају, но да се са нама удруже. Нас лацмани називају ајдуцима, али је поштеније име благороднога ајдука, но њиово срамно ропство, јер ми имамо се чим поносити, а они, јадни, немају ни имена од народа, већ мисле да је Млечић грава звијезда у свијету, а крилати лав најмудрије створење. Оканте се такве лудорије, а угледајте се на осталу браћу, која вам и опет добра желе. Лав је поломио крила и упао у пучину сињег мора, ком још само комад репића вири, а кад и онај комадић умакне — што ћете онда Није лав ваша... звјезда да вам свијетли пут... но туђа крила, туђи репић, које у вашу торбу уљести не може. Једном смо вас поздравили, да се приклоните браћи Рватима, да сте заједно, док вас зла срећа понијела није.“

Наведени завршетак дописа још више потврђује да је испод Његошева пера или да га је по његовом

> с ћиитиме ~

аи

~

|