Naša književnost

Г

Ена РА ДИ ЛЕ

акт

8 Књижевност

ПИ Ио

ИСПОВЕСТ НА ПОВРАТКУ

Кад још ко дете мислиш дубоко игру смирења нећеш имати, под сузном мрежом плаво ће око кроз живот овај свет да прати.

Гледаћеш дуго у сенку трава

на две три гране у празном клењу и знаћеш да се живот свршава безгласно, тихо, у помирењу.

Док дани мину и неосетно, иако беле светлости снисмо, прође и наше детињство сетно, ко воћњак који обрали нисмо.

Још млад, нехајан, мали ко жбуње, тужно по свету окрећеш лице

—- живот и ветар витлају труње, људе и камен, биљку и птице.

И, пре но што ћеш главу подићи врху да спазиш осмех слободе,

ти ћеш — немиран ко тајна — стићи обали вечној где сахну воде.

Ако над главом, уместо ласта, пролећем лете само шрапнели ко ће видети у грани храста како се хвата облак бели2г

Одавна, знам ја, мој осмех оде, и моје око више не сину,

јер нисам чуо тихи сјај воде што као сунце крај леша мину.

Ал не постоје бесане ноћи којима висам, ко звук далеко,