Naša književnost

115

Светолик Ранковић

се рећи да је њиме владало неко расположење разочарења у човеку. Напротив, описујући пропадање Ђурице у осветљавању свега онога што је условило његову пропаст, он је показао врло жив интерес за човека. Истина је да је и Бурица човек промашен, али је његова промашеност произишла у првом реду из објективних услова. Субјективна песимистичка расположења Светолика Ранковића више су се излила у роману „Сеоска учитељица“, а поготову у роману „Порушени идеали“ која већ у наслову носи главну преокупацију личвог и уметничког Ранковићевог живота.

Скерлић је констатовао да „облик Ранковићева дела далеко заостаје за садржином“, Изнео је примере који су показивали да је Ранковић у погледу форме и књижевног израза заостајао и за напретком књижевности, у извесној мери по форми застаревао. Но Скерлић је изнео и квалитете Ранковићевог писања. „Он је био дете са села, и причао је чистим и течним српским језиком. Јасност је главна особина његова стила...“ Овом квалитету могао би се додати и квалитет једрине Ранковићевог књижевног језика који је нарочито дошао до израза у роману „Горски цар“. Та једрина је плод виталности стваралачког духа Светолика Ранковића која је извирала из једног врло живог и активног контакта писца са природом и човеком.

Велибор ГЛИГОРИЋ

ак вичан нат

1 « %

а њи

=