Naša književnost

118

Књижевност

Са звуком поче и свеудиљ звони! Кроз прозор вирнем: улипа се буди. Голуби. Стакла. Весели балкони. Жамори први. Штропот кола. Људи.

Та зар ме опет старе тлапње држе у својој власти“ Зар разума немам“ Брз сам, ал залуд — прољеће је брже: већ хита градом, док се ја још спремам.

Сто жеља лудих, сто махнитих снова пробуди прољет на дну српа крадом, те смјерам у свијет жудњом пустолова, а ко бајати мудро ходам градом.

Знам бриге своје, послове, задатке. Савјест је стално спремна да ме спута. Ал тог су јутра несвјестице кратке криве, те кришом застајем сред пута.

Прољет ме опет ставља на сто мука. Бивам, што нисам. Не знам своје чине. Ко ловац пуст, што стријелу пушта с лука увис, тек тако, да га жеља мине.

И док над градом плахе птице круже, дужност ме зове — послу ваља прићи, па журим шапћућ: Не мршти се, друже, што чекаш на ме! На вријеме ћу стићи!

(1950) Густав КРКЛЕЦ