Naša književnost

288

завиде Енглезима што имају мањих издавачких кућа, па и мањих трошкова. Енглези су одмах одговорили, на уста баш једнога таквог мањега издавачкога предузећа: „Јесте, ми смо се у радном штабу тако скучили да би-. смо са пет стотина продатих примерака поезије могли наставити рад, али ето нисмо продали пет стотина при_ мерака ни са издањем енглеских стихова, ни са издањем песама једног врло угледног француског песника деветнаестога века. — Сирил Конелл пише о тешкоћама уређивања часописа, и о ставовима песника према часописима од којих песници, између осталога (навод је Деј Луиса) траже хонорар у доларима, што часопис врло често не може да учини. Само Деј Луис и Вистан Одн — каже Конели — претстављају континуитет кроз десет година сарадње у Хоризонту. У овом броју, (последњем пре спавања,) вели Конели, имамо на три Енглеза једног Мексиканца, једног Италијана, једног Румуна, једног Америчанина, и једног Француза. За исти тај број ословили смо били пет песника Енглеза. Двојица нису ништа одговорили, један је обавезан да све што уради даје америчком часопису, један се је баш тих дана зарекао да десет година неће објављивати поезију. Само један од петорице, Деј Луис, дао је рад..

Што се тиче читалачке публике — у којој је тако очајно пао интерес за поезију — овакве су мисли. Деј Луис каже да је „он лично скептик у ствари покушаја да се створи шире интересовање за поезију. Поезија је данас култура мањине, и има нешто и неприродно и узалудно у покушају да се преобрати у културу већине.“ Он, с друге стране, тврди да је та мањина много већа и много одушевљенија но што се обично рачуна. Долазе статистичке бројке о томе колико много света слуша поетске рецитале; колико огромно много слушалаца на радију слуша популарнију поезију; и податак да око сто хиљада слушалаца слуша поезију у такозваном Трећем програму Лондонскога радија, програму са високим стандардом у смислу интелектуалном и естетском. Своди се онда ствар на нешто што је'без кључа: Зашто онда тих сто хиљада слуша-

»

Књижевност

лаца Трећега програма не купују књиге стиховаг Шта треба чинити да их почну куповати2 (Ми · бисмо (се усудили да ту уметнемо једно своје мишљење. Слушаоци Трећега програма то су људи који на једну свеску песама треба да купе десет других књига: приче, роман, монографија, есеј, историја, философија, мемоари; и онда отсецају оно једно што према осталом стоји као 1:10, а отсецају уопште из разлога који је познат.) Америка од своје стране чуди се и љути: „Од деведесет милиона младога света, колико у земљи има, зар нема неколико хиљада који воле да читају песме! У Сједињеним Државама има више хиљада библиотека; има скоро толико колеџа и университета, а издавачи немају коме да продаду пет стотина примерака књига поезије! Тих пет стотина читалаца, или не постоје, или не умемо до њих да дођемо!“ Деј Луис прихвата ствар на томе месту и пита се он: Да ли би шта вредела Удружења за поезијуг Шта је то што у школама не ваља, кад деведесет девет процената ђака изађу у живот равнодушни према поезији, или чак и непријатељски расположени» У колико кућа родитељи деци читају гласно поезију2... Ту сад опет преузима ствар један Америчанин И, по амерички, пита: Шта је са анонсирањем стихова>2 Други Америчанин прихвата, и он по амерички: „А коме послати анонсе поштом, и у којњ часопис послати

"анонсуг Кад издамо књигу 0 ко-

њима, ми знамо и који часопис то чека и који приватни људи. Требало би, по. примеру одгајивача коња, да има и дружина које ће бити одгајивачи поезије.“ — Сирил Конели, дакако, има други стил. У једном од бројева свога часописа писао је ово: „Ми данас прелазимо у свет неуметности, Сравнимо, рецимо, свет који је путовао великим бродовима у далеке земље: путник је посматрао залазак сунца, понео собом сабрана дела некога писца, уживао у доколици вишега реда и — сравнимо тај свет са светом који је путовао још увек благо естетским железничким возовима; па онда са. светом који је оличен у комплетно нерадозналој егзистенцији авионскога путника. Он