Naša književnost

критичар (савременик) заузети став арбитра, који у литератури опредељује места писцима. У најчешће случајева писци су пред познијом критиком заузимали сасвим обратни положај и ранг према ономе који му је

савремена критика определила. Врло.

је велики број (у европској литератури) у своје време прослављених писаца, на које се дана историја и не обзире, као што је и доста знатан број писаца, који су далеко иза смрти добили сатисфакцију.

Отсуство релативности као мерила; бескомпромисно негирање, уочљиво подвлачење дебелим линијама слабих страна, а игнорисање или бар овлашно прелажење преко добрих страна; претерана оштрина у изразима и извесна непомирљивост, која прави утисак личног расположења — све то нису особине које би критику могле оквалификовати као стваралачку снагу са одређеном и јасном улогом у развитку наше младе књижевности...“

- ж

Поред оних неколико забележака из Нушићевих необјављених дневника саопштених недавно у дневној штампи уз опис његових рукописа, које се односе на разне теме књижевности, занимљиво је прочитати и ову забелешку, у којој славни комедиограф говори о једној од најосетљивијих тема у нашој литератури: о критици и критичарима. Обе ове белешке, писане су прилично читко и

сређено, и, очигледно, после дужег размишљања и тражења што боље форме; али и врло полемички. А по-

стале су у време кад су звани и незвани у нашој земљи баратали по нашој књижевној критици (после О6знане), не штедећи ни Нушића, кога су у неколико махова покушали да сведу на ранг обичног „циркусана“. Пажљивим испитивањем ове забелешке, и још неких из овог и каснијег доба, могло би се скоро тачно и утврдити на које критике и које критичаре је Нушић конкретно мислио, пишући ове, наоко, опште мисли о нашој и светској критици и критичарима. ;

: с. П.

Књижевност

КЊИЖЕВНОСТ ДРУГИХ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ НАРОДА У СЛОВЕНАЧКИМ ПРЕВОДИМА

Фебруарска свеска словеначкога часописа „Нови свет“ доноси податке о српским, хрватским и македонским делима у словеначком преводу од година 1945 до 1949.

Референт констатује да су такви преводи између два светска рата били ретки. Тај недостатак је обично оправдаван тиме да скоро сви словеначки читаоци лако читају дела братских народа у изворном тексту. Али кад се има на уму да многи писци иду у стилске танчине, да употребљавају локалне и често врло ретке изразе, онда бива да и најобразованији Словенац тек упола разуме један уметнички текст. Због тога је потребно приступити пресађивању књижевних дела осталих југословенских народа на словеначки језик да би постала потпуно приступачна читаоцима. Тога су се принципа Словенци почели држати после ослобођења и за последњих пет година преведен је низ делг.

Из поезије на првом месту треба поменути „Горски вијенац“ који је међу најлепшим послератним издањима, а красе га илустрације Рика Дебењака. Ту је и антологија Македонска поезија (1945) у преводу О. Жупанчића, Мила Клопчића, Ига Грудна, Јожа Удовчића, Лили Нови, Франа Албрехта, Богомила Фатура и Цена Випотника, с уводом фФране Петре. Гхђгапе резш! Бранка Радичевића (1947) превео је Алојз Градник, а песников животопис дао је Божидар Борко. Сем тога су у припреми Смрт Смаил-аге Ченгића и избор из С. С. Крањчевића опет у Градниковом препеву, и „опширан избор српскога песништва, који ће се углавном ослањати на недавно изишлу антологију „Југословенска поезија“, само ће јаче бити заступљени новији песници“. Наш је савет да уредници и преводиоци ове збирке не би требало да се много поводе за „Југословенском поезијом“ пошто је опште мишљење да тај зборник има много недостатака. Нарочито је слабо заступљено време између два светска рата.

Од приповедачких дела заступљени Травничка хроника (1948)

омињиће

|