Naša književnost

121 |

Венецијански мотиви

Вуку ме на путе, плаве, светле стране, на широке стазе новог човечанства,

где зори слобода, где не тиште ране, где су сан и јава стварност пророчанства

о ком вечно снију убоги ратари,

и мајке и сестре пале тужне свеће, где без меса, крви, као друзи стари, цвату дани мира, сунпокрети среће,

и немири наши, ин све наше муке, и покољи грешни, сати болног мрења тону у сјај сунца задње светле луке, па ко пожар горе, пламте људска хтења,

пламте људске страсти,снажно и олујно, сви мотори срца, љубави и плоти,

и нестаје мржње, ко пене, нечујно:

све се подвргава свемоћној Лепоти.

О том свету нижем неборајске ниске,

маштам као дете, ко нетдашњи жреци; | 4/ БИЈЕ стапам и радост и вриске, ( тројке као вечност, године, месеци. у

О том свету сањам, кад ће Човек, Жена без лажи и стида, гадости, потворе

да воле до сржи, воле до корена,

до последњег даха, до најмање поре.

Ри о

Да воле све боје и расе безмерно, и жута, и црна, првена и бела,

ко лептири сунце и пролеће верно, да воле до краја, до новог Почела. Е

лиру ој ава ет

Да воле ко биље, као нежне тице, |; и грешно, и чисто, и слепо, и видно, да човек човеку не сакрива лице,

| да ништа не буде ни срамно ни стидно. Н :

Томе свету вуче мисб која блуди Е |

_ за јатима плавим и прхутом меким. | · Падајте, голуби, на длане, на груди, у носите ме собом горама дслеким!... 4

;

'

Ал ниједног трена, ниједног минута мисао ме овде не напушта друга: ( топлоту осећам завичајног кута, | дах рођене груде, мирис родног луга.

2 Књижевност