Naša književnost

Жан-Жак Русо > 141

5.

Русо је, по основној тематици свога дела, по својим друштвенополитичким концепцијама, био далеко изнад већине поборника просвећености, а можда и свих. Истина, постоје утописти као Мабли, на пример. Али, у размерама епохе и обима деловања, чини ми се, то је ирелевантно, као што је ирелевантно, с филозофске тачке гледишта, за његов поетски темперамент, шта је све и од кога узео или позајмио, свесно или несвесно, у уобличавању свог филозофског и књижевног дела. Русо је био самоук, његово образовање није имало ничег систематског. Он је више од свих филозофа просвећености био син народа, син пука, и то поникао у средини у којој су слободарске традиције хугенотских и калвинских времена биле још живе, а, сем тога, развијао се далеко изван престижа класичарског духа ХУП века, што је све допринело да снажније и упечатљивије осети и схвати тежње и потребе новог времена и нађе непосреднији израз да их искаже. То му је, с једне стране, олакшало посао, да се, упркос свих лутања у младости, лакше снађе у идеолошким борбама века, и готово спонтано нађе на страни енциклопедиста, да их затим превазиђе у ослободилачким стремљењима, али, с друге стране, отежало је филозофско јединство његове доктрине, и донекле објашњава њен амалгамски карактер као и трагове преживелих идеологија, који су кроз читав ХГХ век потхрањивали разне социјалне утопије. И зато ништа лакше но видети противуречја у његовом делу, противуречности између напредности његових друштвено-политичких схватања и заосталости његових филозофских поставки, противуречности у питању приватне својине, противуречности између идиле патријархалног живота прошлости и модерности његових схватања, на пример, љубави и васпитања, између његовог индивидуализма и теорије суверенитета народа; али, при свем том, не може се ипак порећи живо јединство, практично и конкретно, русоизма, да тако кажем, јер није увек беспрекорно теоретски образложен, и његов јединствен борбен и револуционаран карактер. Његова противуречја као и јединство његове основне тематике постају разумљиви у светлости услова епохе, његовог друштвеног порекла и темперамента његове личности. ~

Поменуо сам на почетку ових кратких разматрања крај имена Русоа и име Волтера, на које ме ови редови опет, ето, враћају. Кад год је реч о предреволуционарној Француској ХУШ века, тешко је данас одвојити њихова имена. И заиста, они су, према ономе против чега су се борили и према ономе чему су непосредно стремили, ишли истим путем. Они су, уз велику Енциклопеди ју најзначајнији претставници свога времена. Па ипак, раскид између њих у току саме те борбе,“не би се могао тумачити искључиво само личном нетрпељивошћу једног или личном опет раздражљивошћу другог. Има код њих заједничких црта које их приближују, али има и других црта које их дубоко деле. И један и други потичу из готово истог дру-