Naša književnost

Ра ДИ амле

рани

пе мил раз а

Пи +

108 : : Књижевност

зло па после њих однесе ђаво, а он им служи као јатак, и све што украду њему даду.“

Сам Војко када је суочен са Недељком дао је овакву његову слику у којој има доста карактеристичних црта Вујиног лика: „Ево, господо, погледајте овога Недељка! Кад га овако видите, па још да га сретнете у слободи, кад се лепо намести, кад мете револвер за појас, ви би рекли: е ово је баш неки ваљани и поштени човек. Па да га чујете како слатко говори, па да га видите како лепо уме с влашћу, ви би се заклели у сто манастира да овај човек не може имати никакве везе са злим људима. Међутим господо, ово је прави отров, он није само мене упропастио, он је читаву гомилу младих људи на зло навео“ — и Војко је побројао неке од тих људи. „Он, господо, прича Војко даље „сву ноћ пије с хајдуцима, па ујутру устане, лепо се дотера и очешља, па изађе међу свет, поздрави се с овим, поздрави се с оним, свакоме рекне лепу реч и он је свакоме добар. Шта ћеш, брате, кад уме тако лепо! Ваљда му је бог тако дао: Он прима нашу хајдучку пљачку, па он увек чист и добар, а ми један по један плаћамо главом...“

Војко у гробу пред стрељање проклиње Недељка: „Тек кад сам пао у затвор и сад, када сам дошао до овога коца, ја видим шта сам учинио и колико сам згрешио. Али ја нисам од своје воље отишао у хајдуке, већ по наговору проклетога Недељка, земља му кости изметала!! Није он мене само за колац спремио, већ и толике друге, а биће их и у будуће. Недељко је пет пута већи зликовац од мене. Он је мене упропастио, а и-толике друге на рђав пут извео. Ја сам тада био млад и незрео, и још нисам умео мислити, па сам се лако повео на његово наваљивање, као што сам и раније казао. Док се тај Недељко с робије пусти и кући дође он ће опет бар њих неколико у хајдуке спремити. И такав проклети човек да се осуди само на 10 година робије...“

Она „невидовна, крвава рука“ из мрака о којој је говорио на суду начелник који је више година гонио хајдуке ипак је била моћнија и скровитија него рука јатака Недељка. Та „невидовна, крвава рука“ која је згртала највећи проценат пљачке налазила се по свој прилици у каквом крупном капиталистичком гнезду у коме је био руководећи центар хајдучије. На самом чачанском суђењу појављивала се та „невидовна, крвава рука“ која је извлачила злочинце из затвора. „Међу тим, преда мном стоји читава маса“, прича Тодоровић, „живих, опипљивих људи, који су се из притвора спасли парама и купљеним порицањем ранијих хајдучких сведоџаба — и ту се онда оне мрачне сенке, иза нас и око нас, појављују већ саме по себи. За то сам ја и рекао да је мрак од њих пао и на цео овај претрес“ ... Злогласни хајдук Бркић, ма да тешко окован, умало није побегао из затвора. Чекала су га кола са белцима крај Мораве.

“Светолик Ранковић је пошао у постављању и развијању фабуле романа од чињенице да воћство хајдучије није било у рукама „горског цара“, заправо да је „горски цар“ био марионета у туђим ру-