Naša književnost

_ Познаник из Кланца -

— Би', зашто не би" — најзад прогунђа он намрштено и скоро грубо што се никако није слагало с његовим збуњеним изгледом. Учини ми се да се увриједио.

— Ајде онда 'вамо да плетемо крошњу.

Док ми је помагао, потпуно смо се спријатељили; дјечак се показао весео и разговоран, а онда смо заједно и ручали. Моја сестра од тетке, кривоуста и јогунаста цурица, искоса је погледала у Николицу заузетог јелом и љубоморно гунђала:

— Он краде краставце... Укр'о је и Шаинову сикиру... И јабуке је.

За петнаестак дана обишли смо и претресли сваки вир и сваки крш у Јапри и Поткалишници. Упознали смо један другом ћуд и навикли се споразумијевати с мало ријечи. Најзад, засићени Јапром и добро познатим вировима који више нису обећавали ништа ново, ријешили смо да потражимо ново ловиште. _

_ Једног заморно врућег дана, пуног устрептале јаре и варљивог блијеска над бијелим њивама презреле зоби, нађосмо се на уском ушћу Козина и кренусмо узводно. С муком смо се пробијали кроз тијесан тунелић испод ракита и сплетене вињаге, ломећи крте суве шибе и носећи на глави и раменима читаве навиљке од шушња,

перја, лике и конопљина поздера, — свега онога што је на грању · остало иза прољетње поплаве, кад се Козин, с буком и пријетећи,

руши низ стрм кланац и плави ливаде у низини пред својим ушћем.

— Можеш ли, Николицар — окрећем се на дјечака иза себе, који носи дуг и дебео прут, гураљ, којим се испод обале и сплета жила изгони риба.

— Могу, могу, ајде ти само! — весело одвраћа он срећно ужагрених очију, црвен у лицу и сав умотан у сиве крпе паучине.

Бистра ледена вода, вјечито у сјени, гризе нам глежњеве и задуго не можемо да се обикнемо на њу, али кад наиђемо на дубок љевкаст вир, обично у некој окуци поред већег дрвета, ми заборављамо и студен и болно шибање ракита и газимо у воду до појаса, с грозничавом журбом намјештамо крошњу и споразумијевамо се шапатом пуним шиштања и празновјерне језе. Кад је крошња већ „полапета“, Николица ме погледа свечано и Нутке, пљује у шаке, и прије него ће почети да ради гурељем, изговара гласом пуним треме и надања, онако како је чуо од старих рибара:

— Боже помози!

Док се у Јапри крошњом лове скоро искључиво кленови и тек понека ситна „брка“, у леденом Козину преовлађује пастрмка. Нарочито се често налази у дубљим вировима, испод јова, гдје у немирној води лелуја сплет ситних црвенкастих јошикових жилица. Треперење те рестресите ружичасте ресе увијек ми гони срце у подгрлац и за тренутак зауставља дах.

— Погледај де, Николица!

.. " о 3М. | ка

5 .