Naša književnost

аи

Почеци позоришта - 4923

Било је већ протекло пуних осам деценија од најразличитијих дилетантских и аматерских покушаја и већ је увелико радило званично државно позориште у престоници, а Светислав Вуловић је сматрао за нужно да у својим првим критичким белешкама из позоришта с горчином постави питање: „Је ли позориште школа Или је створ раскоша и преситости»“ Та дилема, у свету већ одавно скинута с репертоара, претстављала је у нашој средини озбиљно питање; њоме су се бавили и звани и незвани, и упућени и неупућени: и Народна скупштина, и политички листови, и интелектуални кругови, и беспослена кафанска ћеретала и озбиљни уметници-ствараоци. Она је, у време када већ наша позоришна уметност бележи и значајније резултате, још увек лебдела над судбином наше позоришне културе.

Подизање зграде Народног позоришта у Београду, којим је дефинитивно омогућено постојање сталног државног театра, не сме се и не може се посматрати само као један формални акт, као обезбеђење потребних материјалних предуслова за правилно одвијање посоришног живота у престоници. У датим друштвеним приликама и културним условима, оно је имало много шири значај и далекосежније последице; оно је уствари значило и признање једне уметкости која је често била посматрана као луксузна забава доконих, и признање једног уметничког реда који је, готово без икаквог прикривања, био сматран паразитом чији је морал у најмању руку подозрив. Самим оснивањем Народног позоришта, разуме се, нису могле бити разбијене друштвене предрасуде у погледу позоришта и позоришних уметника; оне се, нажалост, провлаче и доцније, и њихови трагови, бар у психологији људи, могу се, избледели и отрдани, пратити све до недавно.

Дубљи друштвено-историски смисао тога значајног тренутка, који је био очигледан симптом отиште тежње српскога друштва за развијенијим културним животом, може се јасно осетити у помпезнг реторичним речима Јована Ђорђевића, првог драматурга Позоришта, којима је он завршио свој говор приликом свечаног отварања Позоришта: „И ми хоћемо да поживимо наш сопствени духовни живот! Ми морамо живети, јер хоћемо да живимо!“ У њима је садржана, у наивној форми и невешто речена, она стварна потреба србијанског друштва, коме су почеци капиталистичке привреде дали силан полет, на несметан и самосталан културан живот. Ма колико у тој тежњи и било жеље за спољном репрезентацијом, за лажним блеском, за формалним сјајем духовног живота, у њој је ипак, много више, и дубље, и снажније, одјекивала искрена и жарка народна потреба да гаји и развија своју сопствену културу као једну форму националне егзистенције. Раздвојити те две тенденције у једном те истом току уздизања позоришне уметности, све и кад дисмо имали много више стварних података, утисака и запажања, за цео један полувековни период у коме се оне срећу, преплићу и раздвајају, скоро да је немогућно.

ЈА А а