Naša književnost

„ОБЗНАНА“

Шта сам то сањаог

Лежао сам и ослушкивао: Бам... бам .-- Бам. бам ---- Чичило ми се да се звона крше и ломе. И ја сам као ђак четвртог разреда основне школе звонио. Најпре под контролом звонара а касније и сам. Звоњава ме узбуђивала. Чинило ми се да звона под мојом руком говоре. Час плачу и цвиле, час се радују и веселе. Послије звоњаве волио сам гледати с торња како Дунав тече, како црвеном зором обојени облаци журе небом. Ах звоници!

—_ Јозо, Јозо, глуви сине, устај, поздрављење звони! — лупала ми је на прозор мајсторова тетка, стара оштроконђа и богомољка, најревноснији члан трећег реда Маријине конгрегације.

То јутро био је на мени ред да нацепам дрва, да донесем воде са артеског бунара, да очистим ципеле, пометем двориште, да одем ва пијацу по млијеко, месо и јаја. Облачио сам се гунђајући:

„Тко зими тако рано устаје» Само шегрти, само шегрти у мајстора.“ — Честитај баби Нову годину — рекао ми је Перо који се пробудио — и пожури да видиш шта је новог у граду.

Дрва сам брзо нацјепао, донио сам воде н очистио седам пари пипела. То су биле ципеле мајстора, мајсторице, бабе, ћерке, два сина и мајсторовог брата, вјечитог студента, који је живјео код мајстора и помагао му у занату. Од свих послова које сам радно ван радионице, најмрже ми је било чишћење ципела. Журио сам се да бих могао што раније отићи у град. Страховита љубопитљивост била ме заокупила. Јуче, док. сам дежурао у омладинском одбору Мјесног синдикалног вијећа у Вуковару, ушао је опрезно У собу графички шегрт Плавшић. Он је био мој школски друг. Био је, за главу виши од својих вршњака, имао је велике немирне очи, клемпаве уши и маљешан нос. Лијевим кажипрстом на уснама опоми њао ме да шутим. Лице му је било озбиљно и гараво од штампар«ских боја.

— Јеси ли ти дежурни»

— Јесам — одрезао сам.

— Закључај врата — шапнуо је.

Скочио сам, извукао кључ са спољне стране браве и брзо заж«ључао врата.