Naša književnost

Белешке

је материјалне супстанције. Небо није нематеријално, духовно, божанствено супротно земљи која је материјална, већ је то једна цјелина чије се јединство састоји у његовој материјалности.

Учења да земља није центар свемира, да се она окреће око сунца и да је само сићушна планета у мору безбројних свјетова, да су небеска тијела по својој природи материјална и к томе још многобројна од њих насељена разумним бићима сличним човјеку, изазвало је страховити бијес црквених отаца, папа, бискупа, инквизитора. Оно је отворило продор, брешу у читав систем кршћанско-сколастичког учења, тиме су пољуљане основне доктрине кршћанства: мистерија о богочовјеку, његовој жртви ради откупљења свијета. Обарањем геоцентричке теорије обара се уједно и антропоцентризам, тј. схваћања да је човјек централна точка на свијету који се издиже над свим осталим бићима, да је он централна точка божјег стварања.

Претпоставка постојања безбројних свјетова насељених разумним

бићима повлачи за собом нужну кон-

зеквенцију постојања безбројно много богочовјека-Криста, које је бог слао на планете насељене разумним бићима, жртвовао их у циљу њиховог спасења, или пак безбројно много пута жртвовање једног истог богочовјека. А то је све највећа бесмислица. Сасвим разумљиво да је против оваквог учења које је у основи материјалистичко и атеистичко устала кршћанска црква и најбезобзирније прогонила људе који су га проповиједали, спаљивајући и њих и њихова дјела.

Антидогматизам, одбацивање слијепе вјере у ауторитете и признавање објективног материјалног свијета као суштине 'и извора свега, долази код Бруна видно до изражаја и у његовој гносеологији, у његовом тумачењу процеса људске спознаје и вјеродостојности нашег знања. Као нужни предуслов спознаје, Бруно истиче сумњу» Никакве традиције, никаква мишљења већине, свете догме, ауторитети не могу бити сигурни ослонац у проналажењу истине, већ само „ум

199

и слободно истраживање“. У схваћању Бруновом да пут ка истини води од сумње преко ума и слободног истраживања налазимо изражен, оцртан његов властити пут, његову борбу за истину кроз читав његов живот.

У схваћању процеса спознаје истине, слободног истраживања опажамо код Бруна ове основне моменте: узимање вањског објективног свијета као предмета спознаје, везивање чулног опажања, сјетне и рационалне спознаје (осјети добављају материјал који разум прерађује), претпостављање да је процес спознаје бескрајан као што је бескрајан и свемир и живот у њему (дијалектички моменат његовог процеса спознаје). Бруново схватање процеса спознаје и пута долажења до истине значио је велики корак напред у односу према средовјековним схватањима по којима до истине долазимо путем вјере а не путем разума, неприкосновеност вере у црквених ауторитета и кршћанских догми.

Док је Бруно у тумачењу природе у основи стајао на тлу материјализма,. у третирању друштвено хисторијског развитка стоји Бруно на идеалистичким принципима. Он сматра да друштво покреће идеје, мисли, борба знања и науке против мрака и заблуда. Ипак је Бруно дао једну врло важну мисао коју ће касније развити хисторијски материја-

лизам: о улози руке као одлучују-

ћег органа у издизању човјека над осталим животињским царством, као органа који је човјека направио го-

- сподарем свијета.

Бруно је имао великих заслуга и за развој опће филозофске мисли, и за побједу напредних друштвених снага уопште. Појавивши се у прелазној епохи из феудализма у капитализам, он је својим животом и радом, својом неустрашивом и непомирљивом борбом против преживјелих сила прошлости и њихове идеологије, допринео побједи нових погледа и прогресу човјечанства.

Разне стране његове дјелатности

и низ његових концепција: борба

против идеологије феудализма, исмијавања феудално-кршћанских мрачњака, шибање сколастичког догма-