Naša književnost

пирамивстим

Белешке

ИЗЛОЖБА РАДОВА ФРАНЦУСКИХ СЛИКАРА Х!ТХ ВЕКА

Трећег јуна у Уметничком музеју у Београду отворена је, непосредно после изложбе модерног француског сликарства која још траје, изложба радова великих француских сликара ХАХ века Ежена Делакроа, Жана Короа, Теодора Русоа, Жана-Франсоа Милеа и Гистава Курбеа. Ова скромна, али значајна изложба великих француских уметника, чија делатност, средином ХЛХ века, пада у време када класицизам дефинитивно умире, а рађају се романтизам и реализам, приказала нам је укупно 30 радова, углавном уља, и осам карактеристичних докумената (фотографија. факсимила, литографија) из живота и рада Курбеа.

Иако ова релативно мала изложба, због тешкоћа око прибављања и преношења драгоцених и значајних уметничких дела, није могла да добије репрезентативан карактер, она ће ипак моћи корисно послужити нашем

радном човеку, љубитељу и познава-

оцу ликовних уметности; да се упо-

зна са карактером, снагом и стрем-.

љењем великих мајстора француске уметности Х]Х столећа. Најиздашније је претстављен Ежен Делакроа са десет радова, од којих неки спадају у његова значајна остварења (Млади тигар, Јеврејска свадба, Хамлет); затим Гистав Курбе, који је претстављен са дванаест радова, углавном из првог периода рада, и међу којима се истиче портре Прудона; Жан Миле има пет радова, Коро два и Русо један.

„ПРИПОВЕТКЕ“

У издању Државног издавачког предузећа Хрватске, у Загребу, изишла је збирка приповедака Вељка Петровића. Ту су заступљена сва раздобља стваралаштва овога нашег солидног приповедача: из времена Аустроугарске, из краљевске Југославије, из последње окупације. Додирнути су и партизанска борба (Митраљези међу јабука-

ПАЛА Але Ила 3 у Уији н 7 4

617

У укусно, али нешто сиромашно

штампаном каталогу објављена су два предговора: Вељко Петровић говори, поводом двеју француских изложби у Београду и једне наше у Паризу, о потреби значају и смислу међусобне измене културних добара, док Жак Ласењ, организатор ове изложбе, даје сумарну карактеристику епохе у којој су ови сликари стварали и сажете портрете појединих мајстора. Вељко Петровић истиче да „ове изложбе нису и неће остати случајни сусрет изузетних прилика којима ће се користити у првоме реду позвани професионалци. Оне су и озбиљни, позитивни знакови времена. Народи су ти који хоће да се ближе, да се повезују, да заједнички бране мир, једино окриље плодном раду, изградњи демократија, благостању, људском достојанству. А за приближење, за међусобно повезивање, претходни је услов међусобно повезивање, без посредника, без маске. Прво очи у очи — па онда десница у десницу. А томе циљу првенствено служи књижевност и уметност једнога народа, јер оне су непосредни излив његове сензитивне и етичке осетљивости и полношљивости.“ _ Поводом ове изложбе радова француских сликара Х1Х века, на којој је најуспешније приказан Ежен Делакроа, ми у овом броју, на уводном месту, доносимо чланак Жана Касуа Слава „Ежена Делакроа, који смо превели из монографије његових радова, коју је, 1947 године, објавила издавачка Руда Едисион ди Диманш.

Ф.

ВЕЉКА ПЕТРОВИЋА

ма) и илегалан рад у Београду (Препелица у -руци).

За стваралачки поступак Вељка Петровића можда је најкарактеристичнија приповетка Буња, иако је Сарина Ленка боље компонована. Паланка у „Јужној Угарској“ и њена „елита“: Срби, Румуни, Мађари, Словаци, швабе — све пришипетље пештанских магната, људи који