Naša književnost

њо дужих

Белешке

извесних стања, чак и онда кад то није нужно. Стил је често геометриски, потсећа каткад на есеј.

Али се ти местимични недостаци откупљују многим високо-квалитетним особинама. Пуно описа овде делују и ликовно, и психолошки, и лирски. Лица у овим приповеткама говоре скоро свако својим језиком, те су и на тај начин индивидуализирана. Душевна стања, атмосфере разних средина, као и мртве ствари, описани су пластично и уверљиво. Могли би се наводити примери са сваке странице ове збирке. Ево једне најмирније улице „унутрашњег града, где се жалузије и прозори затварају одмах после осам, и где ти се чини да ту, иза завеса, не живи нико, већ се доле у стајама без прозора, крећу увеле уседелице, слепи лекари и чудаци пензионери, који љубе руже и из дланова својих хране голубове...“

Показани су „неоромантични снови“ удавача, психичка стања незаљубљених заручница, лицемерје манастирске братије (Јанош и Мацко), стихијност масе, макар и минијатурно (Запаљено жито), кошмари окупације (Непознати „Стари“ и Арака петоколонаш), грозничавост ослобађања (Митраљези међу јабукама), буђење љубави у илегалној акцији, иако фрагментарно (Препелица у руци), компликован и комичан „однос“ тихе и припросте Ленке према ауторитативној покојној Сари, првој жени свога мужа (Сарина Ленка). И тако даље.

Ова последња једна је од најлепших приповедака у овој збирци. Свог мужа Тошу Ленка положила у гробницу крај његове прве жене Саре. „Поред све туге добро је промерила хоће ли и за њу остати довољно места, с леве, с нежније стране Тошине. Положила је чак и руку на Сарин сандук, другарски, пријатељски: — Ево ти га натраг, Саро, чувај га до мога доласка, моја је совјест чиста, Саро, добро сам га и вјерно служила, запитај га!“_

Има у овим приповеткама лапидарних израза, као, например; „усијани ветрови“, глув „не чује необичну тишину“, „да охрабри слух“, „не

запевај ни у сну“, „мртва чистоћа“, и тако даље.

У ироничном опису Србина Прекајског могу се наћи психолошки предуслови за данашњу политичку оријентацију Вељка Петровића, за њену искреност. Ево како у његовим очима изгледа један колебљиви, плашљиви и мутни „социјалист“: „Био је незадовољан, али је све сносио и није хтео ником да се улагује. Као ђак научио је руски и много читао.

Пратио је верно све појаве у народу

и био на гласу као вредан али непоуздан ЧИНОВНИК. “

„У тајности је гајио социјалистичка начела, шта више: помало је симпатисао:и са терористима, али је уз то досадио штедионицама, селећи женин новац из једне у другу, ма због тричавих четврт постотака.“

„Србију није много ценио, јер тамо „професори политизирају“, али је причао сину о Војводини и о Милетићу и гласао, с негодовањем у души, за владу.“

Ове приповетке Вељка Петровића, и старе и нове, сведоче о његоБој приповедачкој даровитости, о својствима објективног посматрача, осетљивог психолога и солидног, поузданог уметника.

1 Њ

МАРЈАН МАТКОВИЋ: „ДВА ЕСЕЈА ИЗ ХРВАТСКЕ ДРАМАТУРГИЈЕ“

(Издање Мале библиотеке издавачког предузећа „Зора“)

Књига корисна за упознавање хрватске драме деветнаестог века и драмског. стваралаштва Мирослава Крлеже. У њој су, заправо, две солидне студије. Ова ће се белешка задржати само на „Маргиналијама уз Крлежино драмско стварање“.

О Крлежи је врло мало писано. Ту и тамо понеки чланак.

Темељито обрађујући његов драмски развој, Маријан Матковић је додиривао, и донекле приказао и остале видове Крлежиног стварања. Он је оштроумно уочио да је за неке писце веома тешко утврђивати врсту талента.