Naša književnost

ЕРВИН НК

602 Књижевност

целовите одговоре на основна питања о животу, о природи, о човеку, о њиховим односима, и о њиховим привидним противречјима и поклапањима.

Било је мислилаца који су уметност сматрали аристократском категоријом људске делатности. Али, до тога се дошло само замењивањем појмова, узрока и последица. Уствари, с извесне тачке, може се рећи да уметност има своју нарочиту демократију. Поред тога што ту пробија врсноћа, без обзира на порекло, ту су гледаоци-читаоци-слушаоци несавладљиво нагнани на слободно просуђивање, на слободно, често и сувише слободно, промптно, исказивање суда, . допадања и недопадања. Модеран човек, међутим, социјалистички човек, наш човек, како га већ назиремо и гдегде и сагледамо, чува се од наглог, емотивног расуђивања; он будно подржава цензуру свога научно уљуђеног разума; тим више што зна да у осећајноме делу нашега бића авети прошлости, сујеверице и мрачне скучености обично надживе многе логичке и појмовне варке.

С таквим расположењем посматрајмо творевине наших данашњих уметника, па и ове ових овде изложених. Стари Гете, класичар живота више но поезије, по томе што је усправно стајао и равно, нетремице гледао усред олујине природних сила и заковитланих људских страсти, саветовао је: Ко хоће песника, што значи и уметника, да разуме, мора походити његову домају, а то је исто као да је рекао да мора схватити његове намере, оно што се обичним језиком каже, шта је уметник хтео изјавити и каква су му изражајна средства стајала на расположењу. Често чинимо неправду, замерамо уметнику што нам не пружа оно што смо ми унапред замислили да ће нам пружити, па тиме превидимо оно, често ванредно значајно и лепо, што је он хтео па н успео да нам пружи. То, разуме се, не оспорава наше „право“ (та реч, иначе, није у оваквим разговорима и приликама на месту!), не оспорава природну нашу жељу да у делу свог савременика уметника нађемо отеловљену своју слутњу о смислу и лепоти живота и света кроз које се -пробијамо борбено или бивамо пасивно ношени, од колевке до гроба.

Ми, данас, можда, без разлике, желимо да се што тешње, другарски, повежемо с нашим људима, с нашим саборцима за бољи, достојантсвенији живот, за част, за сјај, за слободу и независност нашег народа и дивне наше отаџбине. И стога и тражимо њихове ликове, топлину њихових очију, одлучну крепчину њихова израза, сродни, драги тип динарског, панонског, вардарског човека, њихове покрете, замахе при раду, одмору, забави, свету бригу, милину и сан, и у највећем напору грациозни, поднимак наших мајки, сестара и љуба које паша епохална револуција из полумрачна породична угла издиже на сунце народне слободе.

Наша је жеља оправдана чим је општа. Само, не смемо бити нестрпљиви. Наши уметници прилазе тој тематици као озбиљни радници и борци, водећи озбиљан обрачун са својом савешћу, са својим умењем и досадашњим уметничким искуствима. Засада само још студије портрета, индивидуа и група, више у перспективи и као делови пејсажних и радилишких објеката, више но као носиоца акција и преобразитеља природе; али, видећемо, ускоро устоличиће они нашег човека за челника уметности јер већ ни тзв. чисти пејзаж није безљудан, није бездушан, није апстрактна конструкција. У њега је легла уметникова душа која зове у те насликане наше крајеве, и наше душе на састанак, јер је осећамо као сродну, своју, другарску и братску.