Naša književnost

608 , Књижевност

соната, свита и партита. Син једног старог стабла музичара, које потиче из година протестантског покрета и великог сељачког рата, Бах је у својој личности очувао трудбенички морал цеховских, средњевековних мајстора и строгу озбиљност, критичку мисаоност лутеранаца, бораца Минцеровог покрета и војске Јохана из Лајдена. Задубљен сав у свој рад, окружен необично широким породичним кругом, овај човек не пише своју музику ни за савремену Немачку, ви за Европу, ни за будућа покољења, него за дневне или недељне потребе своје праксе, као дворски капелник, као органиста, као кантор у Лајпцигу (на овом положају последњих 27 година живота). И ето, баш то животно дело пробило се, ма и после заборава од читавог столећа, до самих наших дана, као жива и покретна снага самог нашег, савременог, дубоко измењеног друштвеног програма и задатка. Не може бити сумње да је Бахово дело то постигло једино уопштавајућом снагом идејних садржаја, снагом онаквог класицизма за какав је Луначарски рекао да „даје норме и обрасце за наше сопствено стваралаштво или испуњава у нашој култури оне празнине које ми сами још нисмо у стању да испунимо“.

Формалистичка естетика идеалистичке музикологије није могла а није ни имала потребе, па ни жеље да на Бахово дело гледа као на културно наслеђе које је, својим људским смислом, за све људе, за народе. Научна естетика социјалистичког света, напротив, полази од те чињенице и сва њена теориска истраживања, којима се код нас тек отвара широки пут, кретаће се правцем све дубљег уочавања ове нераздруживе повезаности идејно-емоционалног садржаја са сваком конкретном формом у делу овог генија музичког израза.

Симфониски оркестар и хор Радио-Београда са неколицином солиста одржао је 22 (и поновио 23) маја концерт Бахових дела. Стил и квалитет ове музичке приредбе омогућују да се баци светлост на још једно питање у вези са темом односа савременог слушаоца према Баховом делу. Реч је о начину обраде који ће применити диригент оркестра и хора при студији Бахових дела која спрема за извођење. У овом конкретном случају та су дела била: Бранденбуршки концерт Г-дур (бр. 3), Концерт за две виолине и гудачки оркестар у д-молу и Кантата „Ја нисам знао до за јад“ (бр. 21, по нумерацији издања Баховог друштва). Од особитог је значаја извођење ове кантате, једне од нај- популарнијих у земљама где је Бахово вокално стваралаштво, правилно, неговано у истој мери, ако не и брижљивије, но Бахова чисто инструментална дела. Код нас је, међутим, ово извођење, колико смо могли проверити, прво упознавање наших слушалаца са делом из овог највише заступљеног музичког рода у свеукупном Баховом стваралаштву. Хорске партије у тој кантатн најзначајније су, и хор Радио Београда био је заиста на висини потребној за верно изношење дубоко човечног, драматичног садржаја ове племенпте музичке творевине. Процењујући делатност солиста (Лига Дороги, сопран, из Загреба, Драго Штарц, тенор и Жарко Цвејић, бас — оба певачи Београдске опере), морамо се осврнути на питање кантатног певања, које постоји као специјалан музичко-извођачки појам. Изгледа да се са нашим певачима не ради | довољно на музичкој историји, стилу, естетици певања и да су остављени У

њ>

; 5 |