Naša književnost

ара ИЕ Ме Мт И ПНЕ А ПИ ВУ АЕ ЈЕ зе У АЕ

114 Књижевност

убио Микана!“ причини да ипак, и поред све топлине његовог осмеха, не схватим тај њихов напад као шалу. Како се бејах

окренуо к њима, кад ме онај са десна погоди грудвом посред“

груди, уместо да одговорим равном мером, ја им припретих, и то најозбиљније, да ћу их тужити директору.

И то поможе. Као да изручих по један добар шафољ хладне воде на свакога од њих, ама, оног часа пожурише сва четворица натраг у своју авлију, тискајући се, грабећи ко ће пре унутра, један ред чак и као да заглавише. И — ништа не говорећи. Само онај са лева, који први потеже грудвом на мене, кад уђоше у авлију, чух где рече: „Не зна за шалу“.

П

Кад се, идући за варош, за Главну улицу, пређе ћивтина ћуприја, одмах десно од саме ћуприје има једно сокаче кривудаво, које излази на Главну улицу нештд мало више спроћу некадање „Илиџе“.

У дубини тог сокачета била је кућа једног попића, код кога је становао мој школски друг Мика Сипићанин, велики окачењак, свирао је на виолини као прави Циганин, пушио, и увек, кад бих отишао код њега, кувао кафу „на машини“, па би онда запалили цигаре и пили кафу као Турци. Ја сам и пре, много раније, био пропушио — био већ стари пушач — али пушити и пити кафу као што пуше и пију Турци (повући добро и дубоко дим у се, па шољу са врелом кафом принети устима и сркнути, и онда још држећи шољу приљубљену уз уста шикнути дим кроз вос у кафу) нисам никако могао да изведем као он. И он ми је причао да тако Турци пуше, и пију кафу.

Једног вечера у први сутон, тек што беше спао снег, и пролеће се као окељило, кад изађох од њега, и пожурих своме стану, а преда ме испаде онај дечак што ме онда са оним осталим дечацима нападе, — онај што се први маши за снег, и повика: „Дрпргте га!“ и потом: ,„Удрите!“

Сагледасмо један другога ваљда у исти мах. Ја се нарогуших да изгледам што страшнији, и пођох право к њему. Он само што смигну доњом усном наниже, и увуче главу међу рамена, која опет подиже што је ваљда највише могао, и у исти мах као осмех“ ну се мало. А онда, кад бесмо не даље од једног доброг корака један од другога, искоси се, па ме тако чекаше.

Мени дође све то некако весело, насмејано, и очас ме прође воља да изгледам страшан, па кад ми он, приметивши ваљда то, пружи кажипрст (понуди да се измиримо), пружих и: ја њему. И тако се измирисмо. И у исто време тако се упознадосмо и здружисмо. И тада ја дознадох да је тај дечко ђак другог разреда гимназије Радоје Домановић, син учитеља Домановића из Јаруши-