Naša književnost

Франсоа Рабле 137

били бројни и моћни, ширили гласови као о новом Лукијану, цинику, прождрљивцу, женскарошу, безбожнику, пијаници, блуднику и распуснику. Ако су његови пријатељи, одушевљени ширином његовог знања и лепотом његовог дела, били издашни у похвалама, чинили су то вероватно и зато што су хтели да сузбију скаредне легенде које су тада о њему кружиле. Да Рабле није био и није ни могао бити примеран црквени достојанственик ни по својим схватањима, ни по свом понашању, ни по свом животном интересовању, може се, — и кад не бисмо поклонили веру његовим сопственим признањима, — видети и по томе што нигде није успео да се скраси, што је стално био гоњен световним немирима духа, што је тихом и смерном животу, што је свештеничком самовању увек претпостављао живот пуњ доживљаја, покрета и промена. Тако је између својих дугих путовања у иностранство службовао у Нарбону, Лиону и Монпелју, да би за неко време, у тренутку кад се побојао да ће бити

[изложен физичким прогонима папистичких фанатика, који су

постали насртљиви, склонио у Мец. Било је то време када су хуманиста Робер Етјен и „галски Виргил“ Клеман Маро побетли у иностранство, када се писац и краљичин собар Бонавантир Десперје убио, а Етјен Доле био обешен и спаљен на ломачи. У одбрану Раблеа и његовог дела, када је дошао у опасност њетов живот, почели су да устају многи његови пријатељи, у првом реду једна група књижевника из Лиона. Жан Висажје бранио је Гаргантуу и Џантагруела у једном латинском епиграму; Никола Бурбон, који је био познат песник на неолатинском језику, дигао је свој глас у славу песника; најзад Жилбер Дишар приказује га, у једној симболичној слици, као божанство у етеричним висинама.

Последње године свога живота Рабле је највећим делом посветио раду на довршавању своје велике епопеје, чију последњу књигу није видео за живота објављену. Умро је у Паризу, 1553 тодине, на врхунцу популарности и истинске славе. Раблеову смрт ожалили су најистакнутији духови онога времена, али они се у мишљењима знатно разилазе. Ронсар му је посветио један епитаф у облику оде и приказао га као пијаницу:

Никада га сунце угледало није, ни у јутро — да не пије.

Ни вече се ухватило није,

ни позна ноћ — да не пије.

Један други песник Плејаде, такође славан у своје време, Жан Антоан Баиф, у својој погребној оди моли Плутона, краља оних који се никада не смеју, да прими Раблеа како би отселе имао и једног потсмеваџију. Но најзанимљивије је сведочанство Раблеовог личног пријатеља, лекара Пјера Буланжеа из Поатјеа, који је у част писца Пантагруела спевао једну латинску оду, коју ми дајемо у прозном преводу:

ма Р"