Naša književnost

ОНА ; ~ _ Књижевногт-

Несрећно постављени лик инжењера Сувића,“ онако како је он критикован од стране „нестручњака“ своди се на захтев фактографске истине у једном уметничком делу, а посредно покреће и питање типичног и нетипичног, као да је типично у уметности некакав статистички просек, а не тенденција развитка или тенденција изумирања, Међутим, овде се не ради о томе да ли је писац сценарија, приказујући инжењера Сувића као саботера, хтео да прикаже оБог или оног инжењера ове или оне хидроцентрале; или да ли је на овој или оној хидроцентрали било или није било инжењера -непријатеља наше социјалистичке изградње, или да ли треба што пре оградити од нега„тивне личности Сувића ову или ону часну професију, него се ради о' томе да је лик инжењера Сувића у филму „Језеро“ дат уметнички сасвим неубедљиво. Инжењер Сувић се појављује у филму као готов саботер. О унутрашњој Бли спољашњој покретачкој снази која га је нагнала на прљаво дело није у филму ништа речено — остављено је гледаоцима да чине само произвољне претпоставке. Никаквим животним "нитима инжењер Сувић није повезан са људима и догађајима у филму, он лебди у празном простору и сасвим нам је кепознат и туђ, како у односу на прошлост, тако и у односу на садашњост, на његов карактер, његове мисли и осећања. И баш зато што инжењер Сувић вије дат уметнички убедљиво, поставка његовог шупљег лика дозволила је да се траже неподударности у аналогији с овим или оним одређеним инжењером одређене хидроцентрале, а и да се врши формално уопштавање које под његов негативан пример, под његов скут, своди читав ред исправних људи, Да је лик инжењера Сувића остварен уметнички уверљиво, он би деловаа као типичан изузетак. Инжењер Сувић би тада био само претставник оног малобројног остатка према социјализму непријатељски расположене буржоаске интелигенције, а не некаква лебдећа фигура инжењера-саботера, са којим гледалац може да прави све могућне варијанте у својој машти, да би коначно све те варијанте, сломљених крила, срушиле на пуку фактографску истину.

Свакако да најозбиљније треба узети у обзир критику да у филму „Језеро“ није постигнуто чврсто срастање главних догађаја и главних личности У једно истакнуто основно збивање. Заиста, готово је немогућно бити начисто с тим да ли је писац сценарија хтео да нам прикаже преображај Петра, сељака-средњака, или унутрашњу борбу заљубљеног партиског руководиоца Мата, или пак проблем хидроцентрале, проблем борбе радничког колектива Хидроградње против саботера. И баш у вези с овом најозбиљнијом примедбом на сценарио, морам да се вратим на своје. раније тврђење у овом чланку: да не треба усамити писца сценарија Југослава Ђорђевића, да: га не треба изолирати у његовој одговорности за ову основну слабост филма. Познато ми је да је у првој верзији сценарија „Језеро“, у самој сржи драме, био постављен преображај Петра, сељака-средњака — разбијање тврдокорних наслага његове прошлости. Ђорђевић је цео свој филм био поставио на тој трансформацији Петра који је тешко и споро долазио до сазнања да су његова срећа и бољи живот на другој страни, У новом социјалистичком селу, које се гради, а не у комаду земље коју воде вештачког . језера потапају. У тој борби заосталог са новим од Петра се откидају његова деца, у тој борби_